Прочитај ми чланакСједињене Државе и њихови савезници започели су фебруара 2008. процес једностраног признања независности Косова и Метохије. Чак ни тада није било јасно да ли је то био знак њихове снаге или слабости. Чудно је како су од светског хегемона, САД и њихова четири европска савезника после 2001. невероватно брзо постали држава- отпадница. Да му држава није тако значајна у светској привреди племе са Капитол хила могло би још само да пронађе диктатора, измисли неку луду идеологију и прекине везе са читавим светом. Наиме, није тако давна 1991. када су око рата са Ираком, који су сами припремили и са својим кувајтским другарима испровоцирали, успели да добију глобалну подршку. Годину дана касније уз амин светске организације угасили су Југославију, државу оснивача УН, победницу милитаризма из Првог и нацизма из Другог светског рата. Тада је Руска Федерација гласала за њих, а разни презимени потомци ћурке или гуске хистерично су радили против Србије, Црне Горе, Српске и Крајине. Када је руски амбасадор говорио о вековном пријатељству Руса и Хрвата (прекаљеног, биће, на Стаљинграду), Кинези били уздржани, а Иранци и Либијци слали добровољце да освајају српски Озрен америчким оружјем. Сећамо се црног руског политичара (који је када су му имовину проценили на 5 милијарди долара одговорио: „не пацењивајте мења“) како заврће руку Слободану Милошевићу, у нади да ће, ако преда цело Косово Америкацима, наследити Јељцина.
Све то су америчке елите изгубиле за неколико година. Неко би рекао да је разлог одисејевска победа, у средњи век загледаног шеика Осаме, неки разлог траже у економији, шпекулацијама које су на наплату дошле пореске 2007/2008, трећи су у глобалном развоју Кине и Индије препознали почетак краја Запада, а пре свега Сједињених Држава… Највероватније да је све ово допринело. Ипак, не треба заборавити ни апостазу америчке елите и то не само од великих идеала „Очева-оснивача“ (Вашингтона, Џеферсона, Франклина и Адамса), већ и од Вилсона и оба Рузвелта. У сваком случају, током само две деценије, Американци су покушали све: санкционисали су, ратовали, уздржавали се – а постајало је све горе. Бирали су дијаметрално супротне председнике – спасиоце, чудотворце, чудаке и кловнове – и нису успели.
Има томе безмало дванаест година, чинило се да су САД само за једно хапшење/убиство далеко од потпуног тријумфа. Тада су се заморили од Уједињених нација – баш као некада што је некада теноу, дучеу и фиреру досадило Друштво народа. Трудили су се кратко око Ахтисаријевог плана, за разум и част увредљивог плана да Албанци добију све, а српски народ ништа. Живце су, баш као и сваки улични силеџија, изгубили пребрзо. Финском најамнику су дали Нобелову награду. Свету, једнострано признање Косова. После им се – од Абхазије, преко Киренајике до Каталоније – ова одлука вратила на неочекиван начин. У прво време чинило се да ће се као и сва ранија и ово насиље завршити победом Вашингтона. Прве године Косово је признало више од четвртине држава чланица УН (51) – савезници и слуге од Британије и Француске, до Авганистана, Костарике и Црне Горе. Следеће године признање је стигло од 10 држава, 2010. – 7, 2011. – 9, па опет 7, па 7 и коначно, за даљих пет година, свега њих 5. Признало је у међувремену и њих још двадесет, али су од 2012. до данас то признање повукле. Осамнаест за само три године! Многи су се подсмевали државама као што су Суринам, Сао Томе и Принципе, Лесото, Мадагаскар… Ипак, ствари су дошле на наплату. Све су то бивше колоније. У једној су колонијалне силе, политички преци САД и савезника, истребиле половину становништва, у другој су изазвали еколошку катаклизму, у трећој су организовали убиство политичара-реформатора, у четвртој су инсталирали апсолутну монархију у време када је у свету свитала зора демократије. У Науруу, који је недавно повукао признање, Британија, Јапан и Аустралија за само стотину година изазвали су: истребљење становништва, које је уједном тренутку пало на 5% данашњег броја; еколошку катаклизму због ископавања фосфата; населили су лепрозне на малено острво, па их извозили на океан и давили; свесно су изоловали и образовно запостављали становништво, које је док је било руде подмићивано, утонуло у нерад и храњено тако да су постали нагојазнија нацијана свету! Сада су ти људи смогли снаге да повуку признање једне дивље државе.
Космичка је правда да Сједињеним Државама овакво понижење доноси монолингвални, чашици склони, распевани дебељко – нежељени Милошевићев наследник и шеф српске дипломатије – Ивица Дачић.
