Pročitaj mi članakRetke su države i društva u kojima su dnevne teme za raspravu, teritorijalna celovitost i suverenost. To je obično slučaj sa državama u nastajanju ili sa državama sa velikim unutrašnjim društvenim previranjima i borbom za očuvanje teritorijane celovitosti i suverenosti, koje su permanentno ugrožene iznutra, kao i spoljnim – stranim nasrtajima. Srbija kao država sa dugogodišnjom istorijom vlastite državnosti i suverenosti, suočena je sa ozbiljnim izazovima očuvanja svoga integriteta i suvereniteta.
Сувереност и територијална целовитост државе Србије су основне уставне вредности дефинисане и заштићене у првом делу Устава – Начела Устава, и то сувереност у чл. 2. – „Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана“; територијална целовитост у чл. 8. – „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предиђеном за промену Устава“.
Угрожавање наведених уставних вредности санкционисано је Кривичним законом Србије („Сл.гласник РС“, бр.85/2005, 88/2005-испр.,107/2005-испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016) и то у Глави двадесет осам, где су побројана кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије и то: угрожавање независности, признавање капитулације или окупације, угрожавање територијалне целине, напад на уставно уређење, позивање на насилану промену уставног уређења, убиство представника највиших државних органа, оружана побуна, тероризам, диверзије, саботаже, повреда територијалног суверенитета, као и нека друга.
Винко Пандуровић
Као што видимо реч је о Кривичном закону од 2005.године, који је више пута мењан и допуњаван, закључно са 2016.годином. Ако само летимично погледамо набројана кривична дела и присетимо се наше свакодневне стварности у којој се врло манифестно испољавају нека од наведених кривичних дела, видећемо колико је ово све мртво слово на папиру. Пред нашим очима скоро се свакодневно крши независност, суверенитет и територијална целина Србије, спроводи насиље над уставним поретком и над грађанима. Позивање на промену Устава Србије и предузимање акција које би значиле промену граница Србије и кључних одредби Устава, сматра се демократском расправом и политичким дијалогом, како би се дошло до стабилиног и демократског друштва, убрзали евроинтеграциони процеси, остварило историјско помирење Срба и Албанаца итд. У укупним друштвеним превирањима која се дешавају поводом унутрашњег дијалога о КиМ а у вези са решавањем косовско-метохијског проблема, доминантно место заузели су различити предлози политичког и правног садржаја, а форма се потпуно изгубила. Траже се и нуде различита решња, али без јасне правне форме иоле засноване на важећим уставним и законским одредбама.
Суверенитет и територијална целовитост Србије изнесени су на политичку „пијацу“ и њима се баве појединци, групе, невладине организације, државне институције, међународни чиниоци и др. Оно што спада у уставно право и надлежност грађана од њих је одузето и о њему одлучују чак и појединци, а најчешће аргументи силе и моћи.
Тако је један извесни господин гостујући у јутарњем програму 08.02.2018.године једне телевизије са националном програмском покривеношћу, без задршке и без присуства супротног мишљења нашироко распредао о суверенитету Србије, о КиМ, НАТО агресији, „српској митској залуђености“, „потпуној националној искључивости према Албанцима“ и др. темама. У свом монологу тај господин оправдава НАТО агресију на Србију, коју он назива бомбардовањем, јер су за то криве ондашње државне власти оличене у „државној камарили“ коју су чинили СПС и СРС, а које је требало одмах после октобарских промена забранити, и онако демократски „лустрирати“ све њихове кадрове, у преводу похапсити и послати на робију и тако искључити из јавног живота. За њега постоји само једно референдумско питање, а оно гласи: „Да ли су Албанци људи?“. У преводу то значи да је Српски народ толико искључив, екстреман, мрзитељ свих других народа а посебно Албанаца, које чак и не сматра људима. Из овога питања следи одговор да КиМ нису и не треба да буду део Србије, то је део нове државе Косово. Тај господин је на овај начин решио територијалне спорове између Срба и Албанаца, као и границе и суверенитет Србије. Према оваквом схватању српски народ је сам себи отео део територије своје државе и да је признање независности Косова праведна ствар.
Међутим када је реч о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу, то поменутог господина посебно мучи. Тај центар, како он каже, „угрожава суверенитет државе Србије“, јер неколико канцеларија и један магацин за спасилачу опрему, када, иако добију дипломатски статус, неће више бити под правном јуриздикцијом Србије, тамо ће важити руски закони, и тиме ће бити нарушен суверенитет наше земље, јер ће тај „руски шпијунски центар“ да ради против интереса Србије.
НАТО агресијом, пардон бомбардовањем, како то каже драги господин, постигнути су важни резултати и то: српски народ је добио заслужено, стари „црвено-црни режим“ је срушен, Србија је остала без КиМ, које је отео НАТО пакт, али нису елиминисани остаци „старе свести“, остали су на слободи носиоци патриотских идеја, остале су снаге које ће да се и даље боре за Србију. А што је најгоре појавио се неки Руско-српски хуманитарни центар, као ново „шпијунско легло“, које ће да квари рачуне.
Оваква и слична гостовања „слободних стрелаца“ у медијима се уклапају у општу расправу о КиМ, коју воде снаге противне српским интересима, у нади да се изнађу механизми којима би се савладали „Хималаји“, као препрека која се појавила у евроинтеграцијама, а истовремено спровео завршни ударац на Руско-српски хуманитарни центар, и наставио процес елиминације руског утицаја у Србији.
Пред ржавним руководством и народом Србије нема никаквих „Хималаја“, налазе се само Проклетије, Шар планина и Мердаре. Сигуран сам да то наше државно руководство добро зна и разуме.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
