Pročitaj mi članakDok je pisao redove u kojima je, uz slavodobitni usklik o „kraju istorije“, razvijao tezu o konačnoj globalnoj prevlasti zapadnog ekonomskog i društvenog modela, Fransis Fukujama nije ni sanjao da će samo dve decenije nakon toga mnogi novinari i intelektualci, kao i najugledniji svetski ekonomisti, poput Džozefa Stiglica, držati opelo neoliberalizmu [1]. Za to vreme, projekat multikulturalne prozelitske ideologije, koja propoveda integraciju društava na bazi vrednosti koje je Zapad vekovima mesijanski širio po svetu, propalim proglašavaju čak i lideri najznačajnijih zapadnoevropskih zemalja – Velike Britanije, Nemačke i Francuske.
Док је писао редове у којима је, уз славодобитни усклик о „крају историје“, развијао тезу о коначној глобалној превласти западног економског и друштвеног модела, Франсис Фукујама није ни сањао да ће само две деценије након тога многи новинари и интелектуалци, као и најугледнији светски економисти, попут Џозефа Стиглица, држати опело неолиберализму [1]. За то време, пројекат мултикултуралне прозелитске идеологије, која проповеда интеграцију друштава на бази вредности које је Запад вековима месијански ширио по свету, пропалим проглашавају чак и лидери најзначајнијих западноевропских земаља – Велике Британије, Немачке и Француске.
[2] Колико су само крви у име пароле Liberté, Égalité, Fraternité по Блиском истоку и Магребу пролиле француске колонијалне легије, настојећи да „нецивилизоване народе“ просветле истином учења о универзалној једнакости и слободи, да би данас Француски врховни суд, након мучних сцена присилног свлачења муслиманке на једној од плажа у Ници, морао да се изјашњава о уставности одлуке о забрани ношења буркинија на јавним плажама. Шта се то догађа са западним друштвима?
Масе су се пробудиле. Радикални и наметљиви глобализам, који настоји да преиспита и изокрене најелементарније цивилизацијске и антрополошке постулате, активирао је одбрамбени инстинкт угрожене западне цивилизације и произвео једнако радикалан одговор, који је на трагу раскида са аксиолошким темељима успостављеним у епохи просветитељства. Тај још увек нејасни и недефинисани глобални талас, који се у различитим земљама манифестује на различите начине, глобалистичке елите називају заједничким збирним именом – популизам.
Сваки појединац или покрет који се усуди да доведе у питање идеолошки и (гео)политички консензус западних елита жигоше се том апстрактном и никада до краја дефинисаном етикетом иако се уствари ради о људима који умеју да осете и политички артикулишу импулсе великих друштвених промена и превирања.
ПОСТДЕМОКТАТИЈА И ИНТЕРНЕТ
Никога се данас западне елите не плаше као харизматичних народних трибуна попут Доналда Трампа или Бориса Џонсона, а у том страху – чији је непогрешиви показатељ брутална медијска сатанизација поменутог двојца – се као у огледалу види дубина јаза и одрођености политичког естаблишмента од народне воље, из које би требало да црпе легитимитет за управљање земљом.
Много је папира потрошено и још више ће тек бити на објашњавање узрока поменутих процеса; од економске неједнакости и неправедне социјалне стратификације преко „путиноманије“, тј. заразне и доказано одрживе политичко-идеолошке алтернативе оличене у Путиновој Русији, па до страха од последица масовне имиграције народа са другачијим културним и религијским карактеристикама. Међутим, ретко ко је скренуо пажњу на улогу коју је интернет одиграо у хомогенизацији маса и њиховој – из почетка тихој а потом све гласнијој – глобалној побуни.
На крилима треће технолошке револуције, развоја интеренета и друштвених мрежа, политички дискурс је у другој деценији 21. века као никада раније истргнут из руку елита и враћен масама, што представља озбиљну пукотину у вековима глазираном елитистичком систему одлучивања. Демократију, као заокружен друштвено-политички систем, заснован на циркуларној анализи свих релевантних питања у троуглу политичари-медији-масе, данас све више мења нека врста демократије на стероидима, односно интерперсонална комуникација политичара и друштва посредством социјалних мрежа.
Роберт Каплан, угледни амерички конзервативни писац и публициста, Доналда Трампа назива „персонификацијом дигиталног варваризма“ и човеком „који делује као да је усисао све бесне и увредљиве коментаре на интернету [3]. Истоврмено, o важности друштвених мрежа за муњевити политички раст атипичних политичких идеја и њихових представника, којима су затворена сва врата и прозори класичних медија, доста говори чињеница да је Трамп на Фејсбуку безмало дупло популарнији од Хилари Клинтон и поред тога што јој је, по свим доступним истраживањима, далеко наклоњенија млађа популација.
Највећи грех појединаца и покрета на које глобалистичке елите у параноидном страху пуцају из свих оружја заправо је само то што су се усудили да без дипломатског увијања и обазривости према неписаним правилима политички коректног понашања јасно и отворено заступају политику која се од њих очекује. Мултикултурализам и политичка коректност тако су огољени као вештачки и неоргански пројекти, које западна друштва никада нису у потпуности прихватила.
Насупрот одавно етаблираном политичком елитизму, на наше очи настаје цела једна генерација политичара који служе као мастодонски мегафони, кроз које масе испољавају своје ставове. Из дана у дан се појављује неко ко је зарад политичких поена спреман да за јоту даље помери границу „прихватљивог“ понашања (нови филипински председник је преузео штафету претњом да ће „напустити УН“ [4]).
„ВРЕМЕ ЈЕ ДА ЕЛИТЕ УСТАНУ ПРОТИВ НЕУКИХ МАСА“
Масе, због неспособности да се самоорганизују, не могу управљати државама и јасно је да је свакој земљи потребна истинска политичка елита, која ће радити на ползу државе и народа које заступа. Али овде се не ради о побуни маса какву је у истоименој књизи описао шпански филозоф Хосе Ортега и Гасет, већ о настојању да се кроз изражавање аутентичног народног бунта западним елитама стави до знања до које мере су се осетиле недодирљивим и одродиле од остатка друштва. Тешко је пронаћи илустративнији доказ о дубуни те поделе и фрустрацији естаблишмента од наслова којим је елитни (и елитистички) амерички магазин Форин полиси коментарисао резултате британског гласања о напуштању ЕУ: „Време је да елите устану против неуких маса“
Не би требало сумњати да ће западни геополитички конкуренти (пре свих Русија и Кина) настојати да искористе ово отварање унутрашњег фронта на Западу, који делује крајње грогирано и дезоријентисано. Након Другог светског рата није било периода са више тектонских промена и великих процеса који се паралелно одвијају. Народима попут српског – који нису могли да пронађу своје место под Сунцем у старом међународном поретку – то отвара шансе за ново дељење карата. Ипак, не би требало сметнути са ума да је стара кинеска изрека „дабогда живео у занимљивим временима“ заправо клетва.
Упутнице:
[1] http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/nobelovac-stiglic-neoliberalizam-je-na-izdisaju/bee9xc5
[2] http://www.nspm.rs/hronika/evropski-lideri-saglasni-multikulturalizam-je-propao.html?alphabet=l
[3] http://nationalinterest.org/blog/the-skeptics/primacy-overrated-17272
[4] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2426021/duterte-preti-izlaskom-filipina-iz-un.html
[5] http://foreignpolicy.com/2016/06/28/its-time-for-the-elites-to-rise-up-against-ignorant-masses-trump-2016-brexit/
