Прочитај ми чланак
ПОСЕТА потпредседника такозване владе терористичке творевине „републике Косово“, Хашима Тачија Подгорици, узбуркала је јавност у Црној Гори, а код већине грађана ове земље, као и код бројних политичких странака, невладиних организација, а посебно удружења расељених лица са Косова и Метохије – изазвала је неверицу.
Ма колико били свесни чињенице да су Тачи и Мило Ђукановић одавно постали вишеструки партнери, те да везе Тачија са Црном Гором нису само политичке, него и криминалне природе, Срби у Црној Гори и огроман број националних Црногораца запањени су јер је вођа терориста из ОВК – прва „висока званица“ у Црној Гори у новој години. Питају је зар је могуће да је Мило толико огрезао у антисрпству да му ништа не значи то што је управо Тачи „најзаслужнији“ за етничко чишћење Космета, одакле је у периоду од 1998. до 2004. године, из равно 314 места, протерано око 250.000 Срба, међу којима је било и 30.000 оних који су се национално декларисали као Црногорци.
Људи не могу да верују да ће човек који је 1989. године на власт у Црној Гори дошао „на косовском таласу“ – подржавајући Србе у њиховој борби да буду равноправни грађани АП КиМ, у званичну посету примити терористу чија је организација имала преко 150 логора за мучење и убијање Срба и националних Црногораца на Космету, и која је патентирала метод вађења људских органа без анестезије, што је људском уму до тад било незамисливо.
Великог Црногорца и „обновитеља црногорске државе“ очигледно ни најмање не иритира податак да Црногораца, којих је до јуна 1999. било 30.000 на КиМ више нема, да су њихова (као и других Срба) гробља преорана, споменици срушени, куће запаљене, а имања узурпирана. Све се то углавном налази на простору који је од 1912. године припадао Краљевини Црној Гори, држави коју је Ђукановић наводно обновио. Те, 1912. године, у Првом балканском рату, Црна Гора је добила Метохију до Белог Дрима, са градовима Пећи и Ђаковицом, али ту чињеницу Ђукановић не сме да спомене да не би наљутио свог партнера Тачија.
И не само што не сме да се позове на историјско право Црне Горе на Метохију, него му не пада на памет да се огласи поводом бруталне узурпације делова садашње црногорске територије од стране Албанаца из Метохије који су запосели огроман простор на планинама Чакор и Мокра, где се понашају као своји на своме – секу шуму, напасају стоку, па су чак формирали и катуне ушавши дубоко, више од 10 километара, у територију Црне Горе. Власници имања, грађани Црне Горе, који уредно плаћају порез на узурпирану имовину, више пута су се обраћали црногорским властима са молбом да их држава заштити. Узалуд.
Ђукановићева власт бежи од те теме – као ђаво од крста. Та власт је остала нема и пред чињеницом да се усред Призрена налази споменик изграђен у облику граница „велике Албаније“, у чији састав су уврштени југоисточни делови данашње Црне Горе, укључујући и Подгорицу.
Ђукановићева власт се не оглашава ни поводом истицања застава „велике Албаније“ које се вијоре дуж читавог пута од Тузи до границе са Албанијом. Ћуте велики црногорски патриоти и „државотворци“ и о избору за мис Албаније који је одржан у Улцињу, као и о чињеници да школе у Тузима нису радиле на Дан албанске заставе (28. новембра) – државни празник Албаније (дакле, друге државе) јер су тако одлучили професори и ученици албанске националности, а да се просветне власти Црне Горе о томе ништа не питају.
Локална власт у Улцињу, коју сачињавају албанске националне странке, пре неколико година је преименовала називе улица у граду дајући им имена припадника качачких и балистичких банди који су се између два светска рата, као и током Другог светског рата истакли у геноциду над Србима (и наравно Црногорцима) на Космету и другим просторима који су 1941. били у саставу „велике Албаније“. То је урађено уз прећутну подршку подгоричког режима који, на другој страни, не може да се помири са чињеницом да у Пљевљима (где Срби чине апсолутну већину становништва) постоји улица краља Петра Првог Карађорђевића, иако су Пљевља и знатан део пљеваљског краја били у саставу Краљевине Србије нешто више од годину након што их је 28. октобра 1912. ослободила Јаворска бригада српска.
Дакле, за црногорску власт је неприхватљиво име српског краља, иначе зета краља Николе, а прихватљива су имена фашистичких зликоваца.
Дочекујући Тачија на највишем нивоу, црногорска врхушка очито враћа део дуга албанским нарко-босовима, Тачијевим ортацима, на челу са Насером Кељмендијем који су финансијски издашно помогли разбијање СРЈ и „независност“ Црне Горе. Сам Кељменди је недавно у неким овдашњим медијима поносно посведочио да је у темеље црногорске „независности“ уградио енормне новчане износе.
(Вечерње новости)
