Прочитај ми чланак
Православље у српском стилу
За српски народ припадност православној вери нераздвојива је од националности, каже др Александар Раковић из Института за новију историју Србије.
Најновија истраживања показују да је Србија на петом месту у Европи по броју религиозних: тако се изјашњава чак 77 одсто анкетираних грађана у Галуповом истраживању, што је далеко више од светског просека од око 50 одсто. Тим поводом „Политика” истражује да ли смо заиста толико религиозан народ или се само тако изјашњавамо, јер у појединим црквама у Србији свештеници готово да немају коме да држе јутарње и вечерње службе пошто верници не долазе.
Да ли је вера искључиво ствар духовности или је и део националног идентитета?
У случају нашег региона, изјашњавање о верској припадности најчешће повлачи за собом и националну припадност. Одређеној цркви, дакле, приближило нас је не само њено учење већ и чињеница да припадамо одређеном народу. Док чекамо најновије податке са пописа становништва у Србији, др Александар Раковић, научни сарадник Института за новију историју Србије и некадашњи координатор Међурелигијског савета Министарства вера, подсећа да се на попису 2002. године чак 97,42 одсто Срба изјаснило као православци, Срба осталих вероисповести и атеиста заједно је било око 0,5 одсто, док су остатак чинили непописани и неизјашњени.
– Српска православна црква је наша национална институција с најдужим непрекинутим историјским трајањем. Када су несрећне околности привремено гасиле српску државност, Српска православна црква је била чувар државне идеје. Не би било погрешно истаћи да је она кроз историју била стуб и тврђава нашег народа. Стога је неизбежна и непорецива чињеница да је за српски народ припадност православној вери нераздвојива од националности – каже др Раковић.
Срби спадају у религиозне нације, истиче Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу и Косовској Митровици и управник Центра за црквене студије, а специфични типови светитељства националних јунака, попут Светог Саве или светог кнеза Лазара, допринели су стварању одређене националне црте православне вере код Срба.
– Мислим да преовладава поимање српске цркве као националне институције. Постоји и разлог за то: црква је у различитим историјским околностима преузимала улогу државних институција, тако да је и најзаслужнија за очување националног идентитета у вековима када није било других институција које би тај идентитет очувале. Она је данас и литургијска заједница, свакако у већој мери него што је то било пре двадесет или педесет година – каже професор др Бојовић.
Верска пракса код нас подразумева и много народних обичаја. Није реткост да се верници много више посвете тој народној страни своје религиозности него оној црквеној, па свештеници треба да их опомињу да прослављање славе не значи задуживање до гуше да би се приредила гозба, да се на гробље не носи храна, као и да се после свих лепих божићних обичаја око којих су се домаћице тако ревносно трудиле, бадњак не баца у контејнер.
Међутим, није то оно што се подразумева под православљем „српског стила”. Светосавље је, како му и име каже, утемељено пре свега на лику и делу утемељивача српске цркве Светог Саве, а др Раковић наглашава да оно не подразумева црквени национализам.
– У последње време често се са стране чује примедба да Срби треба да одбаце светосавље које нам намећу као етнофилетизам. То нити је добронамерно нити је тачно. Светосавље је заправо „универзална вредност наше народне хришћанске културе” којом смо себе уградили у широки православни и хришћански контекст – каже др Раковић.
Вероватно већина Срба, који су се изјаснили као верски опредељени, немају потпуно јасну свест шта значи светосавље, али би се они, ако би то питање било постављено, такође изјаснили као светосавци, јер је свест о улози Светога Саве врло присутна и поприма метафизичку димензију, сматра професор др Драгиша Бојовић.
– Жеља ка светосавском опредељењу је истовремено и део жеље да се покаже национално достојанство и нека врста националне изузетности. То истовремено не значи отклон ка универзалном појму православља. Напротив, код Срба постоји саборно осећање о припадности васељенској православној вери, па отуда често изражавање блискости према Русима, Грцима и другим православним народима – наглашава професор др Бојовић.
(Политика)
