Pročitaj mi članak

BOŽE PRAVDE nije trebalo da bude himna: Pesma veliča Obrenoviće i krije tajnu

0

1882. godine Jenkova kompozicija zvanično postala himna Srbije koju nisu menjali čak ni Karađorđevići.

Српска химна “Боже правде” преживела је бурну историју српског народа, смене династија и различитих облика владавине. Народ ју је заволео на прво слушање као композицију из једне представе, а након што је уручена као поклон за 18. рођендан једном српском владару, званично је постала и државна химна. Оригинална верзија српске химна преживела је многе преправке текста, али је мелодија до данас остала иста.

Када је краљ Михаило Обреновић затражио од Љубомира Ненадовића да се објави “конкурс” за писца нове српске државне химне, није ни слутио да несрећом судбине неће доживети да је чује. Могући аутори њеног текста били су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Јакшић се 1864. није одазвао Ненадовићевој поруџбини за стихове, а Змајев предлог текста није одобрен. Позив је послат и на адресе других српских песника, али се читав “конкурс” завршио скандалом у коме је Љубомир Ненадовић оптужен да је примао мито.

Две године касније 1868. догодило се убиство Михаила Обреновића. О химни се више није ни расправљало. Званична химна и даље је била “Востани Сербије” (од 1815. до 1882). Након овога владало је намесништво све до ступања на престо младог Милана Обреновића. Милан није припадао главној грани своје династије; његов отац Милош, син Јеврема, најмлађег брата кнеза Милоша, служио је у румунској војсци и погинуо је у бици са Турцима код Букурешта 1861. године. О њему је највише рачуна водио управо стриц Михаило. Четири године касније 1872, најпре као кнез, Милан постаје пунолетан и узима власт у своје руке.

У част тог догађаја, као поклон за пунолетство и долазак на трон државе, управнику Народног позоришта у Београду, Јовану Ђорђевићу, наручен је позоришни комад који је имао за циљ да велича династију Обреновић. На композицију Даворина Јенка, композитора и диригента из Словеније код Крања, Јован Ђорђевић пише текст песме „Боже правде“ за позоришну представу „Маркова сабља“ која је премијерно изведена управо у склопу прославе Милановог пунолетства.

Тог 11. августа 1872. године у београдском Народном позоришту, на самом крају премијерне представе “Маркова сабља” изашли су глумачки ликови – Марко Краљевић и Вила Равијојла да званично најаве хор народа који је потом запевао: “Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас…” Песма моментално постаје популарна у народу, изводи се на самосталним хорским наступима, а када десет година касније Србија буде проглашена краљевством а Милан краљем, он је одређује за државну химну.

Тако је 1882. године Јенкова композиција званично постала химна Србије коју нису мењали чак ни Карађорђевићи. Тачније, краљ Петар јесте расписао конкурс за нову химну, али ниједан предлог није узет као ваљан, па се краљ “снашао” тако што је у већ постојећу химну “убацио” своје име: “Краља Петра, Боже, храни/Моли ти се српски род.”

У време Краљевине СХС текст химне претрпео је нове корекције додавањем стихова из хрватске “Лијепа наша” и словеначке “Напреј, застава славе”. “Боже правде” је у периоду од 1945. до 2006. замењена химном “Хеј, Словени” која је била југословенска, а потом и српско – црногорска заједничка химна. Након отцепљења Црне Горе поново се враћа стара српска химна из доба Обреновића. 2006. извршене су последње измене Ђорђевићевог текста, па се уместо “српског краља” помиње “српска земља”.

Данас је са поносом певамо сећајући се славне српске прошлости, славних јунака који су пострадали за нашу слободу, док славимо неке нове успехе, јунаке и државне празнике.