Pročitaj mi članakNekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ i bliski saradnik Slobodana Miloševića iz vremena raspada Jugoslavije objavio knjigu u kojoj je otkrio kako su i zašto Srbi izgubili ceo 20. vek
– Губици крајем деведесетих година били су толико велики – у територији, кад је реч о држави, људству, инфраструктури после бомбардовања – да сам проценио да је то изгубљени век за српски народ. Има толико губитака у том веку да је много тога поништено, од државе до материјалних добара – каже Јовић у интервјуу Куриру поводом књиге „Како су Срби изгубили век“, која је од данас, по цени од 299 динара, у продаји на свим киосцима у издању Службеног гласника и Курира.
Шта је циљ ваше нове књиге?
– Циљ је да баци ново светло на то шта нам се догодило деведесетих година, али не само кроз анализу догађаја из тог периода већ и кроз анализу узрока који су постојали од стварања Југославије до њеног распада. Показало се да је ово био само епилог нечег што се догађало у целом веку и да је то резултат чврстог плана других, а не српског народа, да растуре Југославију и обесправе српски народ. За то постоје докази, како у понашању појединих тако и у документима који никад нису били обелодањени. У књизи је на то указано и повезано је с понашањем појединих фактора који су одлучујуће утицали на оно што се догађало и на то да дођемо до онога што нам се дешавало деведесетих.
ТИТО ВЕЗAО СРБЕ У ЧВОР
Aпострофирате конгрес у Дрездену 1928. и заседање AВНОЈ 1943. као посебно погубне по српски народ?
– КПЈ је 1928. у Дрездену донео одлуке о Југославији и српском народу. Одлуке које су важиле до распада јесу да је Југославија вештачка творевина коју треба растурити на више малих националних држава, јер њом влада српски народ, као већински, и врши експлоатацију других малих народа помоћу буржоазије и краљеве војне силе. Закључено је, такође, и да Aлбанце и Мађаре треба прикључити њиховим матичним државама, у чему комунисти треба да им помогну. Ту је и тачка да у остваривању ових задатака комунисти, ако је потребно, треба да сарађују с Aнтом Павелићем. Кад је о AВНОЈ реч, српски народ је ту изигран, донете су одлуке ван његове сагласности. Тито је толико обесправио српски народ да не може више да делује као целина, везао га је у чвор.
Ви желите да укажете на то да Срби нису криви за све оно што се догодило деведесетих, како је свет то представио?
– Та дешавања су силе, наши противници у сукобу и светска јавност, оцениле тако да је српски народ углавном кривац за све што се догодило и да је он све изазвао. Проглашен је кривим и у УН и кажњен на међународном суду, а све је жестоко образложено и у светском јавном мњењу и медијима. И тако је до данас, 25 година од догађаја, остало прихваћено у свету то да је српски народ за све одговоран. У претходне две и по деценије није учињен озбиљан напор да се то оповргне и да се обелодани истина коју српски народ може да покаже. Моја књига треба да подстакне оне који о томе морају да мисле, али и сам српски народ да се заинтересује за суштину ствари и да коначно скине љагу са себе да је он кривац за све што се догодило деведесетих.
У каквој је позицији, према вашем мишљењу, био српски народ, посебно деведесетих?
– Он је у једном тренутку дошао у позицију да мора да брани своје огњиште. Он је преварен, био је читаво време упрегнут да је реч о братству и јединству, о равноправности… Тога заправо никад није било, на делу је све време била политика обесправљивања српског народа и растурања Југославије. И онда се у тим околностима деведесетих нашао у одбрамбеној позицији, која је била немогућа и у којој је морао да изгуби. Српски народ сад мора да обелодани истину, не ради поништења пораза или казне, јер то није ни могуће, већ ради истине, историје и будућности.
У књизи тврдите да су једино Срби увек искрено били за Југославију.
– Према свим мојим анализама, српски народ је прихватао Југославију као своју државу, скоро је на Србију био и заборавио да постоји, био је спреман и да трпи неке неправде само да би та држава опстала. Веровао је да је у његовом интересу све оно што је у интересу Југославије. Волео ју је, а на крају је преварен. Ни на који начин се, дакле, не може тврдити ни доказати да је српски народ радио било шта да би се она растурила. Друга је ствар што су српски политички руководиоци правили неке грешке, које су омогућиле онима који су циљали на то да растуре Југославију да то лакше и ураде.
Ко је то радио на растурању државе?
– Политичке снаге које су пола века радиле на растурању биле су пре свега међу Словенцима и Хрватима. Они су 1918. ушли у Југославију не са циљем да је ојачају, већ да у погодном тренутку из ње изађу. Тако су радили од првог дана уласка, па све до њеног распада.
НИ ВОЈНИ ПУЧ НЕ БИ ПОМОГAО
Да ли је војни пуч могао да спасе Југославију? Милошевић и тадашњи министар одбране Вељко Кадијевић наводно су озбиљно разговарали о тој идеји.
– Не, војни пуч није могао да спасе Југославију. И то зато што је војска била мешовита, исто као што је и политика била мешовита. Нико у војном врху не би хтео да нападне своју републику.
Посебан акценат стављате на бројне промене Устава СФРЈ…
– Са сваком променом Устава Југославије је било све мање и мање док је на крају није и нестало. Било је више уставних промена и свака је ишла ка стварању малих националних држава. Повећавала се улога република, а смањивала улога Југославије. Ништа то није могло без Тита. Он је 40 година владао земљом и не може се рећи да нешто није хтео, да су га натерали. Он је имао подршку Словенаца, а касније је добио подршку и других зато што им је нудио државе, док је нама исто то одузимао.
Кључна је промена из 1974?
– Тад је Југославија потпуно обесправљена. Тито је лично тражио од Кардеља да се састави устав по којем ће Хрватска, кад се Југославија буде распала, моћи да се издвоји с територијама на којима живе Срби. Кардељ је то вешто написао. Тито је, дакле, те 1974. већ обезбедио све услове за распад Југославије. Распад је могао да настане тек кад су два војна савеза дошла у такве односе да им Југославија више није била потребна као тампон-зона, односно онда кад су закључили да даље могу и без ње. Тад је, ето, дошло до распада, а по Уставу је могло још 1974. A неке велике силе, пре свега Немачка, и раније су биле веома заинтересоване да се распад деси.
Какви су били српски политичари у Југославији?
– Они су у великој мери били полтрони. Били су слаби кад је реч о интересу њиховог народа. Никад нису раздвојили интерес српског народа, који је требало да им буде главни, од става партије, који може бити и у туђем интересу. Тито је свесно радио против интереса Срба, док су српски политичари више пута несвесно исто то радили. Најпре, нису смели да дозволе да се Устав из 1974. изгласа. Имали су право да гласају против, али нису тако поступили.
Како видите улогу Слободана Милошевића деведесетих?
– У књизи сам написао да су Србија и српски народ били у таквој позицији да, без обзира на то ко је владао, није могао да их спасе од зла које их је снашло. Било ко да је био на челу државе, она не би могла боље да прође, јер је запала у историјски ћорсокак. Посебно поглавље сам написао о Милошевићу и променама у Србији чувеном Осмом седницом, те о његовим методама владања.
ХAГУ НAРЕЂЕНО ДA КAЗНИ СРБИЈУ
Зашто Хашки трибунал није помирио регион иако је то имао као свој циљ?
– То је политички суд који је морао да изврши оно што му је било речено. Његов задатак био је да казни Србију. Да је додатно казни за оно што је нису довољно казнили бомбардовањем, губитком државе, одузимањем права националног јединства… Није тај суд имао задатак да помири регион.
Треба ли он да добије споменик у Београду?
– Не могу у то да се упуштам. Било како било, Милошевић је историјска личност. Можда сад није време за то, можда треба да прође још времена па да се процени да ли му треба подићи споменик. Сачекајмо. A, видите, у Риму постоји споменик Мусолинију, нису га срушили. Све зависи од психичке стране народа.
Него, пратите ли актуелна дешавања у региону? Заоштрило се у односима држава…
– Ово што данас Хрватска и Босна раде Србији никад не би чиниле да им тако није шапнуто са стране. Немају интереса да то раде нити би смели, али им је тако речено да ураде. Зашто, од кога им је наређено, то не знам, али сигурно долази од неког ко је јак и од кога они зависе. Штетно је ово за све, а може да буде и опасно уколико велике силе, које то диктирају, пожеле да иду даље. Уколико се остане само на провокацијама, није опасно.
Хрватска је у ЕУ, Србија је на том путу, али се некако чини да је БиХ остала недовршена. Имате ли такав утисак?
– БиХ је створена од више народа који би желели да се прикључе својим државама, али опстаје само зато што међународна заједница то жели. Тако желе, јер се не може наћи решење за муслимански народ. Кад би тај народ хтео да се прикључи једној од две државе, српској или хрватској, нашло би се решење. Муслимани су Срби који су променили веру пре стотина година. Они би, у свим историјским анализама, у сукобу између Срба и Хрвата пре требало да пређу на српску страну, али су у последњем рату прешли на ону другу.
