Прочитај ми чланакМеђу посетиоцима Атоса, Руси су неприкосновени по броју, ватрености, али и по платежној способности
Калуђери Светогорске пустиње данас се осећају угроженима јер се модерни свет незадрживо шири у дивљину, тамо где су њихови претходници нашли уточиште у 8. веку. Од тада је ватрено срце православног мистицизма скривено овде, међу окрутним високим литицама, на крајњем делу западне обале полуострва Атос. Ту живе монаси аскете у скитовима, малим заједницама које предводе духовни учитељи – старци, а крај њих и потпуни усамљеници, тиховатељи.
Званична политика Византије пре 13 векова гласила је да су поштоваци икона идолопоклоници, па су они прогањани, а насликани „образи светитеља“ су уништавани. Најупорнији иконофили су скровишта нашли у непроходном кршу Атоса, где су, са ученицима, током следећег века чували традицију.
Управо су те аскете биле утемељивачи и симбол доцније монашке републике Свете Горе. Они су оставили велико цивилизацијско наслеђе као духовници, химнографи, иконописци, преписивачи и писци. Њиховим врлинама и скромности се дивио и од њих учио и Свети Сава, отац српске цркве.
Ка врху Атоса, стазама које су они угазили, сад свакодневно тече река поклоника и туриста. Највише их је из православног света, али у све већем броју долазе и са Запада, посебно из Немачке и Енглеске.
Међу посетиоцима Атоса, Руси су неприкосновени по броју, ватрености, али и по платежној способности. „Бум“ руског поклоничког туризма је и у Богородичин врт донео тржишне законе.
Због огромне потражње, цене сувенира вишеструко су повећане, а затим је на обали створена индустрија верских сувенира која с тржишта потискује рукодеље, оригиналне монашке рукотворине, које су највише стваране управо у Светогорској пустињи. По рукодељама су били најчувенији испосници са Каруље (што на грчком значи чекрк). Они живе у избицама, које као ластина гнезда висе на врелим стенама изнад понора над морем, а лепа дела својих руку су спуштали у корпама, помоћу чекрка, до чамаца из којих су у замену добијали суварке хлеба, главни део њихове исхране.
Данас те размене нема, а врло је мало и монаха аскета. Један од њих је отац Макарије, тренутно једини Србин који живи у унутрашњој Каруљи, најсуровијем делу Светогорске пустиње. У тај безвремени свет се стиже скривеном стазом, спуштајући се уз помоћ ланаца низ готово вертикалну литицу. Оца Макарија смо срели кад се враћао у кућерак на ивици понора из оближњег скита Данилеја, најчувенијих појаца и живописаца Свете Горе. Овај млади духовник ужива велико поштовање монаштва Светогорске пустиње, а у разговору с посетиоцима из спољног света је скроман, спонтан и неусиљен. Иако живи на месту где се и даље једу суварци и пије кишница, он одбија понуде да му оставимо нешто хране: „Не треба да остављате ништа, Бог ми шаље све што је потребно.“
Оваквих подвижника је све мање, а око њихових скромних келија ничу лепе, климатизоване, простране зграде, које личе на богаташке виле. Њих праве нови колонисти Светогорске пустиње на погибељним врлетима где су старе аскете у муци и зноју својим рукама правиле кућерке и црквице од камена. Закључане капије нових „вила-келија“ заштићене су електронским бравама и камерама за надзор. Њихови високи бедеми пресекли су многе вековне стазе, како физичке, тако и духовне. Међу тим пресеченим подвижничким путићима је и онај који је водио ка малој келији и пећинском храму на врху литице Мале Свете Ане.
Овај храм је стекао славу кад су у њега ноћу долазили да се моле и причешћују „невидљиви“, најстрожи испосници који су живели у непрестаној молитви, без контаката са спољним светом. Њих има и данас у потпуној дивљини области Катунакије, Керасије, Каруље и Кавсокаливије, иако људски опстанак овде изгледа немогућ. Репортер „Новости“ се, ходајући стазама Светогорске пустиње, уверио у њихово постојање, наилазећи на скромне колибице у шуми, с креветом од камена на коме је „душек“ – гола даска. На уској стази, која по камењару и кроз шуму води ка испосници Светог Нила, једном од њихових светилишта, доживели смо да наш пролазак гласним крештањем и кружењем најаве велики планински гаврани, интелигентне птице које се могу дресирати.
Њихова понашање налик на реакцију паса чувара прекинуо је клик људског гласа из неке скривене пећине у литици, после чега су се птице вратиле на стене да мотре. Иста прича поновила се и у повратку из испоснице, а од монаха из оближњег скита чули смо објашњење да је реч о птицама-чуварима, које су дресирали пустињаци. Ови испосници су у потпуну пустош побегли од нових „невидљивих“ становника Светогорске пустиње, који се од света изолују високим оградама и псима чуварима.
САВЕСТ УМЕСТО ТРГОВЦА
Дух Светогорске пустиње још се осећа у малом, старом и веома угледном скиту Свете Ане, где је саборна црква за аскете који живе на литицама у околини. У продавници скита изложене су њихове рукотворине, али калуђера-продавца нема. Овде се рачуна на савест поклоника да ће оставити у корпи на полици онолико новца колико је на сувениру написана цена. Иако звучи невероватно, готово нико се не дрзне да остави мање новца или да украде и најситнији предмет.
ДА ВАМ БОГОУГОДАН И БЛАГОДАРАН ДАН БУДЕ https://t.co/Zkpva9J4xE
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 29, 2018
ЕНГЛЕЗИ КАРТИРАЛИ АТОС
Захваљујући британској планинарској организацији ФОМА (The Friends of Mount Athos), старе монашке стазе су картиране и обележене, јер овдашњи модерни калуђери више возе џипове него што пешаче. Изузетак су монаси Светогорске пустиње, којима је још увек највећи луксуз јахање мазге.
