“Suviše su veliki ulozi u igri da bi se tako nešto prepustilo nekakvom opštenarodnom, ničim izazvanom referendumu. Zato je praktično nemoguće da Engleska i njene vazalne regije (Škotska, Vels i Severna Irska) zaista odu iz evropskog političkog, vojnog i ekonomskog saveza”.

 

“Сувише су велики улози у игри да би се тако нешто препустило некаквом општенародном, ничим изазваном референдуму. Зато је практично немогуће да Енглеска и њене вазалне регије (Шкотска, Велс и Северна Ирска) заиста оду из европског политичког, војног и економског савеза”.

Читаво Уједињено Краљевство се ускомешало ових дана, очекујући Дан Референдума: “ЗА ИЛИ ПРОТИВ ОСТАНКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ?”

Заједно са њима, и цео свет (са нагласком на Немачку, која, грицкајући нокте, чека да види да ли је стварно реч о могућности изласка Велике Британије из политичког европског савеза (БРЕXИТ) или, ипак, само о још једном британском стратешком притиску на ионако попустљив однос остатка бриселске Уније према њима).

Прва жртва Брегзита

Да би све добило на сочности и додатној узбудљивости, у први план је пре пар дана дошла и прва жртва ове референдумске напетости, лабуристичка “про-европска” заступница Хелен Џоан Кокс, настрадала од “ментално оболелог ултра-десничара” на северу Енглеске (он ју је дословно заклао и, онда, докрајчио пиштољем, у некој вароши Западног Јоркшира).

 

То је, ипак, само део опште буке&беса у оквиру вишемесечне, сензационалистичке припреме јунског политичког карневала, који треба да, у оба могућа крајња исхода, нагласи значај и неупоредиву важност Велике Британије (у оквиру или ван Европске Уније, свеједно).

Британија је подељена на практично два формално скоро једнака дела: отворено националистичке заступнике потпуно независног и сувереног Уједињеног Краљевства и представнике доминантне и ултра-привилеговане британске улоге унутар европске (и евроамеричке) Империје.

У оба случаја, Британија испада једнако велика и важна, с једином разликом у приступу овој величини & важности и готово расистичком инсистирању на посебности Острвског Краљевства (Краљичанства).

Тако да се ту тешко може – као у случају већине других чланица ЕУ – говорити о “издаји националних интереса” (код евроинтегриста) или њиховој одбрани (код аутономаша), јер овде уопште, ни на једној страни, нема никакве “предаје пред притисцима ЕУ бирократије”, ни “стављања варљивих економских, пред свим другим државним аргументима”.

У енглеском случају је увек све потпуно другачије него у остатку света, одавно још.

Па да се подсетимо, укратко, историје овог и оваквог њиховог империјалног става (или комплекса, како ко већ то види и описује).

Британија убер аллес

Није случајно први значајни западни уставни документ (“Магна карта” из 1215) настао баш у Британији, нити је тек-тако Енглеска прва својом династичком политиком дословно прогутала религију (упрегнувши је у службу државних и владарских интереса).

Нити је историјска срећа или случајност повољних судбинских околности успоставила све оне велике енглеске победе: над моћном шпанском “армадом”, још моћнијим Ватиканом, Лујем XВ и (нешто касније) француском револуцијом, Наполеоном, комунистичком Интернационалом, Ромелом и Хитлером, шездесетосмашким анархизмом…- већ њена надљудски снажна “воља за моћ”.

Макијевализам је овде урођен и просто уграђен у темеље схватања вештине управљања народом и државом, те није морао бити посебно наглашаван, нити праћен писањем и објављивањем политичког приручника (попут Николиног ренесансног “Владаоца”). И није случајно управо у Британији успостављена материјалистичка идеологија дарвинистичког типа, нити су без разлога овде објављени сви најутицајнији (и најстарији) европски расистички и екстремно-националистички приручници.

Јачи и лукавији овде логично, незаустављиво и закономерно увек побеђују, а прави правцати људски предатори полажу сва права на своје жртве (као у оној песмици Душка Радовића о вуку и овци).

Како то савршено прецизно и непристрасно описује Хана Арент у својим “Изворима тоталитаризма” (у поглављу “Теорија расе пре расизма”, у другом поглављу књиге), када пише да “постоје људска права и права Енглеза”, “права Енглеза ВС права човека”.

То је и унутрашњи, скривени извор енглеског империјализма, то непоколебљиво уверење о “величанствености енглеске расе”.

Сер Чарлс Вентворт Дилки тако дефинише основе империјалистичке доктрине, обликујући модеран облик ове снажне и контраверзне идеје (у делу “Греатер Бритаин”, 1868)…

Данас знамо да енглески дарвинистички расизам претходи много познатијем и озлоглашенијем немачком расизму као његова ултимативна и несумњива инспирација – све то на основу империјалних теорија неизбежне и природне експанзије супериорне енглеске расе.

 

Енглески психолог сер Вилијем Џонс је крајем осамнаестог века исписао тезе које ће шездесет година касније надахнути писца “Есеја о неједнакости раса”, француског грофа Гобиноа, који ће, опет, бити инспирација за још једног енглеског расистичког теоретичара, Хјустона Стјуарта Чемберлена, писца “Основа деветнаестог века” (књиге која ће посебно утицати на стварање нацистичке идеологије, на Алфреда Розенберга и на самог Хитлера).

“Енглез је натчовек и историја Енглеске је историја његове еволуције”, узнесено пише песник Џон Дејвидсон (1908, годину дана пре свог самоубиства), изражавајући тако мисао која у себи сажима читав концепт тог специфичног, расно мотивисаног дарвинизма у политици.

Хана Арент пише да “постоје људска права и права Енглеза”, а енглески расизам претходи познатијем немачком расизму као његова ултимативна инспирација.

Овом приликом ћемо се само овлаш сетити и талентованог и светски прослављеног Радјарда Киплинга (писца “Књиге о џунгли” и чувене, митски популарне песме “Ако”), који без пардона пише (1899) о “бремену белог човека, који свуда мора да доноси, шири и брани ред и поредак”. Тиме је, у сасвим надреалној интерпретацији, окрутни британски колонијализам романтично приказан као “херојска жртва неповољних историјских околности” и напета комбинација муке и подвига велике енглеске расе (на којој је да научи “тамнопуте домороце да постану цивилизовани и способни за самостални живот”).

На тај начин је, током викторијанске епохе, коначно довршена и крунисана британска идеја о њиховој супериорности и предодређености за владање светом (третираном као неуређено “Божије царство” и природно предодређена “енглеска колонија”).

Географски (острвски) узроци “воље за моћ”

Велика Британија је, рекао бих, “Јапан Запада”. Јер је попут источњачког царства излазећег Сунца – стотинама година доминирала великим (непропорционално својој реалној величини) регионом.

Као ни у Јапану, ни на Британским Острвима земља није била претерано плодна. Обе су, вековима, имале утицајну, снажну и добро организовану ратничку касту. Изоловане су и поседују неумољиву жељу за доминирањем. Имају посебан идентитет у потпуном контрасту са околним окружењем (са све лордовима и шогунима на врху друштвене пирамиде).

Све то уз јаку унутрашњу организацију, велику лојалност својој држави и специфичну солидарност у експанзјји (од које су, практично, живели и једни и други)…

Суштинска разлика је мање-више само у геополитичком положају, али се ни једна, ни друга земља нису либиле да ударе на од њих много већа Царства (Јапан на Кину, Русију и Америку), Британци на Европу, Азију и Африку (уз освајање Америке од Холанђана, Француза и урођеничких индијанских племена).

То је органски део унутрашњег концепта и доживљаја света јапанског и британског, пажљиво негованог и непрестано промовисаног милитаризма.

Такође, мислим да ова још неоткривена и недовољно примећена веза између најзападније и најисточније евро-азијске земље није нимало случајна, ни довољно описивана у досадашњим (компаративним) историјским анализама енглеске и јапанске судбине.

Због тога су краљеви и краљице у Великој Британији увек имали уочљив зазор од свих потенцијалних (и краткотрајних) савезника по европским земљама, радије се одлучујући за привремене, сасвим прагматичне коалиције (најчешће против Француске и Русије) и непрестано ширење свог прокламованог “државног интереса”, стварајући убедљиво највећу светску колонијалну империју модерне епохе (срушену тек после Другог светског рата и одласка Черчила са чела земље).

Па о чему се онда ради у британском референдуму?

Сетивши се енглеске историје и њених освајачки постављених и устројених специфичности, лакше ћемо разумети оно што треба да се догоди 23. јуна ове године.

Као и увек, најважнији догађаји (они од историјске, заиста трајне важности) никада не могу бити стварно објашњени без адекватног успостављања аналитичког “нишана” у прецизном преклапању идеала прошлости и садашњости. А то у енглеском случају није нимало тешко, јер постоје бројни “процеси дугог трајања” у којима се ништа важно не мења, деценијама и вековима уназад.

Никада идеолошке разлике и међусобна политичка супротстављања нису ометале енглеске идеологе, политичке визионаре, државнике и њихов народ да с поносом осете и на сваки начин (у било којој епохи подједнако) бране идеју сопствене изузетности и супериорне различитости у односу на све друге. Па је тако неће омести ни сада, у овом најновијем, референдумском случају…

У Британији је реал-политика одувек била неупоредиво важнија од заводљивих утопијских маштања (код њих препуштених религиозним и уметничким занесењацима, попут Оскара Вајлда, Вилијема Мориса или Раскинових “прерафаелитских” следбеника). Тамо се одувек разликовао сан од јаве, макар минимална могућност победе од сигурног пораза, конкретна корист од пуке (па макар и раскошно декорисане) приче.

Зато је ПРАКТИЧНО НЕМОГУЋЕ да референдумским гласовима Енглеска и њене вековне вазалне регије (Шкотска, Велс и Северна Ирска) заиста оду из европског политичког, војног и економског савеза, оног што се данас потписује као ЕУ.

Због тога Марин Ле Пен могуће одвајање Британије од Европске Уније (“Брегзит”) назива “догађајем сличне важности као рушење Берлинског зида 1989. године”).

То зато и не звучи реално, ни могуће. Због разлога реал-политичке природе, пошто су сувише велики улози у игри да би се тако нешто препустило некаквом општенародном, ничим изазваном референдуму.

Енглеска (у проширеној форми Велике Британије) је један од главних тутора Европске уније и то је и те како обавезује на размишљање о томе “шта добија”, а “шта губи” потенцијалном одлуком о њеном стварном напуштању. Као што је, не тако давно, било и са причом о одвајању Шкотске (а знамо да се, рецимо, баш тамо налази неколико америчких атомских морнаричких, подморничких база), која је била подједнако нереална и неостварива као и ова са енглеским гласањем “за напуштање ЕУ” или “за јачу Британију у њој”- јер Шкоти више ништа не одлучују о својој судбини (осталом, као и већина народа на нашој планети).

Америка изнад свега

Али, читава ова државно-политичка операција је више него тактички захвална за разне врсте комбинаторика: од релативно безболног издувавања претераних националних страсти (насталих због повећања броја муслиманских екстремиста у Енглеској и немоћи државе и друштва да одрже вековима непромењени “британски начин живота” у сопственој урбаној свакодневици), па до савршене прилике да се изврши снажан притисак на све чланице Европске Уније да Великој Британији дозволе оно на шта нема право ниједна друга њена чланица. И поред тога што Енглези имају већ много олакшица и права на преседан од свих (за друге важећих) правила…

А ако Европска Унија не понуди довољно Британији (по њеном доживљају ствари), она ће сигурно наставити даље са притисцима ове врсте, стално претећи новим “брегзитовским” референдумом и следећом у низу шансом за потенцијални излазак из све слабије и декадентније економско-политичке заједнице са центром у Бриселу…

Ту је веома важан и незаобилазни “амерички фактор”, који се већ јасно и гласно изјаснио против отцепљења Британије из уједињене Европе, са својим најчешће пресудним прекоокеанским утицајем (право из Вашингтона и са њујоршке берзе).

Ако Америци не одговара излазак Британије, то се, напросто, неће догодити.

 

Британски политичари и интелектуалци могу да колико хоће причају о “разлозима за свој излазак из скоро распале бриселске Уније”, све док ствар не дође до свог краја и британског неизбежног одустајања од онако претенциозно најављене “могућности одласка”.

Ни Израел не може да ради шта хоће, а камоли Британија.

То је као када би Тексас пожелео да се, као једна од уједињених америчких држава, одвоји од над-државне целине САД, са свим могућим теоријски поткрепљеним аргументима “на својој страни”.

То је, дакле, апсолутно немогуће…

А Бела Кућа, одавно још, све европске савезнице доживљава као уредно послагане звездице на својој глобалној застави. И ту су изузеци немогући, сем у случају светског рата или неке нама апсолутно неразумљиве комбинаторике америчких власти и њених политичких стратега…

Британија је, знамо то, била увек лојална јачим силама од себе (у приликама када је била свесна своје тренутне немоћи или неприпремљености), па су, ево, сад скоро, кинеског председника дочекали са златним кочијама и одговарајућим смештајем у Бакингемској палати. Јер је ова острвска мудрица само на својој површини онако наизглед ексцентрична и тобоже спремна на “демократски избор сопствених грађана будућег пута Британије”, а изнутра и у ствари – желе увек да буду “на јачој страни”, уз сигурног победника.

Томе у прилог иде и чињеница да Уједињено Краљевство има једну од најстаријих и најбоље организованих обавештајних служби на свету, па су изненађења ма какве (а посебно овакве, референдумске) врсте потпуно немогућа.

Американци ту (на нивоу спољнополитичких потеза и одлука) све одређују, до најмање ситнице, а у духу већ дуго спреманих, веома амбициозних “трансатлатлантских трговачких и инвестиционих партнерских уговора” са Европом (ТТИП: Трансатлантиц Траде анд Инвестмент Партнерсхип, чија финализација и обострано потписивање се очекују тек за три или четири године)…

Оно што је, наравно, ипак дозвољено (и, чак, пожељно) је снажан, претећи и што уверљивији притисак на Немачку, баш као и увек.

И, наравно, посредно и “правовремено” обуздавање могућих евроазијских интеграција Русије и Европске Уније.

А толико наглашавани “британски изолационизам” (у функцији обнове свог пуног суверенитета и спровођења сопствених, а не из Брисела диктираних закона) је само лепа прича за довољно наивне. Енглези су у потпуности интегрисани у актуелну глобалну причу и ма какав оштар заокрет са тог смера би био сувише амбициозан за реалне могућност своје политике.

Прича за пачиће мале

А онај формални део ове стилизоване параде пијанства & кича (на типично острвски начин, са све већ поменутим злочином из политичке страсти: убиством проевропске, лабуристичке посланице) је формално сложен и (намерно) закомпликован, али, по својој суштини, веома једноставан.

Подела у Британији иде следећом линијом раздвајања: владајући конзервативци су већински неутрални, док њихов најутицајнији члан, актуелни премијер Камерон, веома вешто и захтевно гура ствар опстанка Британије у ЕУ кроз стална и све већа тражења повластица, привилегија и других изузетака из “правила за остале”, стално претећи својим немачким и бриселским саговорницима да, без тога, неће моћи ништа да уради по питању опстанка своје земље у заједници (у коју је ушла још 1973. године).

Уосталом, исто то су Британци већ једном урадили, “проверавајући став нације по овом питању” само две године по свом уласку у тадашњи облик (пре Мастрихта) Европске економске заједнице…Сада се све то понавља, али на један, ипак, уверљивији и вештије изрежиран начин него пре четрдесетак година.

Сви остали, иоле важнији политички и (посебно) пословни фактори су за безусловни останак у ЕУ: и лабуристи (на челу са све популарнијим Џереми Корбином), и “зелени”, и либерал-демократе, и све мањинске партије (“Шин Фејн”, као и шкотска, велшка и северноирска, улстерска странка); 23 од укупно 30 чланова Министарског савета (Кабинета) су за ту опцију, као и све највеће британске мултинационалне компаније, комплетан банкарски сектор, већина историчара и економиста, студентских удружења и Универзитета…а са дискретном подршком Кине, упозорењима Међународног Монетарног Фонда и свих од реда интернационалних привредних институција и корпорација.

За излазак из ЕУ су бројне мале и мање значајне “индепендистичке” британске странке (ПБП, ДУП, ТУВ, УКИП, УУП, БНП, СДП, “Бритаин Фирст”), многи синдикати, комплетна енглеска рибарска индустрија, многа мала и известан број средњих предузећа, као и неколико популарних политичара (бивши градоначелник Лондона Борис Џонсон, министар Мајкл Гов, харизматични евроскептик Најџел Фараж, лидер Доњег дома Парламента Крис Грејлинг…), али су и они подељени у две жестоко супротстављене групације које не признају једна другу. У сваком случају, то је недовољно моћна и утицајна, међусобно посвађана лобистичка група.

Присталице останка у Европи имају премијера Дејвида Камерона као свог истинског (иако неформалног) лидера, а њихови противници харизматичног лидера УКИП-а Најџела Фаража на једној, и бившег градоначелника Лондона Бориса Џонсона на другој страни.

Они рачунају, пре свега, на циљне групе осиромашене радничке класе и умерених конзервативаца-националиста, уз старију популацију традиционално настројених Енглеза и све (веома бројне) противнике неумереног и нерегулисаног пријема надолазећих, бескрајних колона имиграната у земље ЕУ. И на све оне енглеске фирме којима строги европски стандарди и бриселски закони уништавају или кваре посао.

Уз присталице изласка Британије из ЕУ су и руски председник Путин, амерички председнички кандидат Доналд Трамп, већина европских десничара и сви аутентични евроскептици.

Присталице останка у Европи имају премијера Дејвида Камерона као свог истинског (иако неформалног) лидера, а њихови противници Најџела Фаража, на једној, и Бориса Џонсона на другој страни.

Ујка Сем све посматра…

индеxТако изгледа референдумска сцена, њене кулисе, пароле, дебате и говорници, у најновијој позоришној представи британске глумачке и забављачке трупе, чија је домаћа и светска премијера заказана за 23. јун.

Тај дан присталице савеза са ЕУ гледају као сећање на брак краља Чарлса Другог (23. јуна 1661) са португалском принцезом Катарином од Браганце (која је из свог завичаја увела у Енглеску ритуал пијења поподневног чаја), а “индепендисти” као дан велике победе Енглеза (23. јуна 1758) у Крефелду, у судбински важном “Седмогодишњем рату” са Француском.

Свако од њих све види на свој начин.

А Американце не занима шта се дешавало на овај дан. Довољно им је што знају унапред шта ће се овог пута (и сваки пут, док они држе ствари под контролом) догодити.

Izvor: ekspres.net

Oznake: Bregzit, Velika Britanija, Dejvid Kameron, Dragoslav Bokan, Najcel Faraž, Rađard Kipling, referendum, Hele Džoan Koks