Прочитај ми чланак
У селу Раковац, надомак Бујановца, агрономи Љубиша Стошић из Раковца и Душан Јањић из Лесковца остварили су сан из студентских дана. Упознали су се на пољопривредном факултету у Скопљу на смеру воће и виноградарство и до данас остали нераздвојни пријатељи. Пре девет година одлучили су да удруже знање и пријатељство и отворили подрум вина.
Краљевски лек
Постоје разне легенде о томе ко је и када засадио прво грожђе.
Једна од њих је прича о персијском краљу Ђему. Семе грожђа је добио од птице којој је спасао живот од змије.
Из семена је израсла биљка, која је после неког времена почела рађати слатко зрневље.
Како се лоза развијала, владар поче вишак одлагати у дрвену бурад.
Међутим, краљу се тај првобитни опори укус вина није допао, он даде налог да се на буради напише „отров“.
Једног дана најлепша девојка одлучи да попије „отров“ из бурета јер је краљ занемарује.
Уместо да умре, она је оздравила, пролепшала се као расцветала ружа и краљ Ђем тек тада схвати какво му је семе дала захвална птица, те га назва Дароу-е Схах, што би значило краљевски лек.
Име су му дали по чувеној приповеци Боре Станковића „Стари дани“.- Од студентских дана смо заједно и наше породице деле све добро и лоше. Са Љубишом се допуњујем, он је смиренији, стабилнији, а ја емотивнији, увек желим да истрчим још метар више у току дана. Кад треба, ја погурам у послу, а Љубиша обузда мој темперамент – каже Душан.
Прве винограде изнајмили су 2005. године на лицитацији од врањског пропалог предузећа Пољопродукт, на површини од 18 хектара.
– Обновили смо винограде, много уложили, произвели прво вино 2007. године, што је изавало велику радост. Међутим, брзо је стигло још веће разочарање. На другој лицитацији исте године игром моћника смо их изгубили. Врло брзо је дошло до пожара, виногради су уништени, а сад је на тој површини посађено жито. Схватио сам да нисмо способни за такве игре и решио да заједно подигнемо своје винограде. Сав новац који смо зарадили и сва уштеђевина, као и кредит од 30.000 евра били су довољни за нови почетак – наводи Љубиша.
Да је срећа у животу и те како потребна показало се на њиховом примеру.
– Љубиша је знао да постоји црквено земљиште на излазу из села Лопардинце, одмах иза Бујановца, које је идеално за винограде. Ступили смо у контакт за свештеником цркве Свете Параскеве у Раковцу, а потом са Епархијом врањском. Узели смо 13,5 хектара земљишта у закуп на 30 година. Цену смо одмах прихватили – сматрамо да се не треба ценкати са Црквом јер је виноградарство божја работа. За потребе ове епархије правимо и манастирска вина. Сарадња је изузетна, уз виноградаре мора да је стално Свети Трифун, да бди над њима, како би посао ишао божјим и људским путем – истиче Душан.
Куповали су током година још земље, па укупно под виноградима данас имају 26,5 хектара.
– Села Лопрадинце и Раковац, где су наши виногради, имају одличну земљу за узгајање свих квалитетних врста грожђа. На надморској висини је од 400 до 500 метара, а овде на крајњем југу вегетација касни у односу на друге пределе за 10 до 15 дана што виноградима погодује. Квалитет грожђа је врхунски, па смо познатији као произвођачи грожђа него вина. Од годишње производње грожђа, 80 одсто иде за продају, а 20 одсто за производњу вина. То значи да 150 тона грожђа продамо, а произведемо 30.000 литара вина годишње. Главни купци нашег грожђа су винарије.
Свој сан су испунили правећи вина којима су дали имена дерт, алал, басма, абер и калабалак. Очекују да Љубишин син Лазар, ћерке Тамара, Тијана и Милица, као и Душанови синови Никола и Ђорђе буду настављачи породичног посла.
– Почели смо са златним и сребрним медаљама и дипломама на најпрестижнијим националним такмичењима, а у Прагу смо освојили сребрну медаљу за наше вино дерт – задовољан је Душан.
(Вести онлајн)
