Прочитај ми чланакУ рачунарима Вељка Беливука наводно су откривени биткоини вредни 10 милиона долара. О тој цифри нас је пре неки дан известила алтернативна огласна табла полиције звана таблоиди. И то нико није демантовао.
Кад се једног дана заврши процес злогласном Вељи Невољи нико се више неће сећати тих10 милиона „зелембаћа“. Ни Беливук их неће смети помињати, а ако некога и приупита „где су моји биткоини“ добиће једини логичан одговор – који биткоини?
Миленко Васовић
Није ме брига за новац нарко картела и професионалних убица, нешто друго ме копка – да ли ми, грађани плаћамо то Беливуково рударење. Рударењем се иначе назива процес у коме компјутери решавају сложене задатке и тако долазе до скривених криптовалута, а биткоин је највреднија. За то су потребни моћни рачунари који троше доста енергије.
Могу се криптовалуте купити и за кеш у посебним „мењачницама“, али у Србији је омиљена прва варијанта, нарочито ако компјутере прикључите на утичнице какве државне куће.
Трагање за виртуелним новцем је изазвало помаму у многим земљама, нарочито у оним са јефтином струјом. У Ирану, на пример су изникле фарме криптовалута које гутају огромне количине електричне енегрије. Због тога је у појединим градовима било проблема са грејањем што је директно утицало на повећање загађења ваздуха.
У Кини је један „довитљиви“ директор накачио девет рачунара на школски струјомер. Откривен је, а све што је „ископао“ држава је запленила и пребацила на рачун просветне инспекције.
Србија је наравно мека за рударење што због јефтине струје, што због ћутања када се у каквој државној кући открије бизнис. У Аранђеловцу је пре две године проваљено да у Спортском центру Шумадија „неко“ рудари, а рачуне за струју плаћа општинска каса. Алармирана је полиција, обавештено тужилаштво и ништа.
Јавност није смела да сазна ко јури биткоине о трошку народа. Три пута је полиција одбила да одговори на питање новинара чији су компјутери откривени у СРЦ Шумадија. Међутим један од упућених шефова је дословце рекао: „Машине је поставио „неки дечко из Wин-Wина“.
И тако, около наоколо ето вука. Фирма Wин-Wин је у власништву компаније Алти, Алти је у власништву Проинтера. Проинтер је близак са врхом Српске напредне странке и ваљда у рукама Славише Кокезе. Кокезу опет таблоиди прозивају за блискост са Беливуком, а код Беливука су пронађени они милиони долара у биткоинима.
Копа се не само у Аранђеловцу. Чини ми се да је и у једној школи у Санџаку откривено рударење. Навијачке просторије на стадионима фудбалских клубова су идеалне за то. Извесно је, такође, да на северу Косова цвета овај бизнис. Тамо је плаћање струје „непознат“ појам, а мафија се брзо и лако организује. У многе подруме ушли су рачунари вредни и по неколико стотина хиљада евра.
Лично мислим да је прича о биткоину налик на Језду и Дафину само у већим размерама. Шпекулантска роба пар екселанс, што би рекли Французи. У то ме не могу разуверити ни Јапанци код којих је ово средство плаћања, ни „Тесла“ аутомобили који пласирају милијарде долара у „виртуелно злато“. Погледајте само осцилације: пре два месеца један биткоин је вредео 60. 000 долара а данас 38.717.
Криптовалуте су као струја, погодне за ово-оно, јер се не виде и не остављају траг. И где баш Србија да буде међу оним земљама које су законски уредиле ту област. Њима се може трговати, плаћати… недостаје само један члан – да је Народна банка дужна да откупи сваку криптовалуту.
И то ће временом доћи, знају махери шта раде. Неко је добро подучио Вељу Невољу, једино што није рачунао на његово хапшење.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 30, 2021
