Pročitaj mi članak
Тек ретки данас знају да је Гаврило Принцип ушао у историју буквално игром судбине. У сунчано јутро, 28. јуна 1914, он, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цветко Поповић и Мухамед Мехмедбашић, распоређени дуж сарајевског Апеловог кеја, чекали су надвојводу Франца Фердинанда. Чабриновић је, кад је наишла колона, у 10.10, ударио бомбом о електрични стуб, али није могао да чека 11 секунди, колико је требало до детонације. Бацио је одмах, бомба се одбила о кола и експлодирала на плочнику.
Полиција је почела да чисти кеј, Принцип је прешао на другу страну и зауставио се на углу кеја и Улице Фрање Јосифа (Рудолфове).
– После неуспелог Чабриновићевог напада – прича Жељко Пржуљ, аутор књиге о атентату – колона је наставила ка Градској већници. У повратку је требало да иде промењеном трасом, па да продужи кејом, уместо да скрене у Рудолфову (данас Улицу зелених беретки). Возач то, међутим, није знао, па је скренуо. Поћорек је издао наређење да стану и врате се. Принцип је то искористио и – опалио.
За непун сат био је пред истражним судијом Пфефером.
ЧУБРИЛОВИЋ ЋУТАО
Моја баба по мајци била је сестра од стрица Васе Чубриловића. Повремено сам га посећивао, али никад није хтео да прича о Сарајевском атентату. Говорио је да је све ту познато. Мислим да је зазирао од политичких манипулација. Он је стајао на кеју кад је наишла колона, али није пуцао. Имао је 17 година. Мој професор историје магистрирао је управо код њега, и ни њему ништа није причао, каже Богдановић.
„Кад сам застао на углу Латинског моста, код Шилерове радње, чуо сам како свијет виче ‘живио’. Одмах затим наишао је први аутомобил, ја сам се напрезао не бих ли у њему угледао престолонасљедника, ког сам препознао по сликама што су се посљедњих дана појавиле у новинама. Кад је наишао други аутомобил, познао сам у њему престолонасљедника, али видећи да поред њега сједи нека дама, размишљао сам шта да радим – пуцати или не. У истом тренутку обузело ме је неко чудно осећање и ја сам са тротоара нанишанио, а то ми је било утолико лакше што је аутомобил на завијутку успорио. Мислим да сам двапут пуцао, можда и више пута, јер сам био веома узбуђен. Да ли сам погодио жртве или нисам, не могу да кажем, пошто су људи почели да ме туку.“
Ова документација из истраге и са самог суђења сачувана је и данас у Архиву БиХ. Тек понеки папир благо је опрљен у недавном пожару, када су демонстранти запалили зграду Председништва у којој је Архив. Од аустроугарске грађе изгорело је 300 драгоцених кутија!
– У сачуваним фондовима налазе се коресподенција учесника Сарајевског атентата, извештаји тадашњих власти о атентаторима, записници и преписи из истраге, Пфеферови рукописи, записник са првог саслушања Принципа, написи из стране литературе, албум са фотографијама… – објашњава за „Новости“ Душан Вржина, заменик директора Архива.
Овде се, ипак, не налазе, мада је то била једна од тачака оптужнице, докази како су пиштољи набављени. Ова чињеница деценијама је скривана, а разоткрила ју је Ана фон Хохенбург, наследница замка Арстетен, у ком су сахрањени Фердинанд и Софија.
Демолирање српских радњи у Сарајеву после атентата на Фердинанда
– Документацију је крио произвођач оружја „Фабрик насионал“ из Хестала код Лијежа – каже Бранко Богдановић, стручњак за наоружање, сарадник Историјског архива и Војног музеја. Он је по женској линији унук једног од атентатора, Васе Чубриловића.
ФН је забранио увид у своје евиденције продатих примерака у периоду 1913-1914. Када је преко приватних веза ове евиденције отворила, аустријска војвоткиња имала је шта да види, објашњава Богдановић:
– На маргинама документа, исписано руком, стајало је да су четири „браунинга“ М1910 од 9 мм послата 1913. у представништво фирме у Београду, које је држао авантуриста Шарл Дусе, инструктор мачевања на београдској Војној академији. Пред атентат их је купио капетан Војислав Танкосић, члан Црне руке. Српска обавештајна служба, односно Апис, набављали су оружје „наган“ од Драгомира Здравковића, што показује да је Танкосић радио на своју руку и да званична Србија није имала везе са атентатом.
Занимљиво је да су аустријски вештаци, експерти, у истрази тврдили да то „најмодерније оружје“ никад раније нису видели, мада га је било у продавницама по Европи. Очигледно су многи крили његово порекло.
Поред пиштоља, атентатори су добили и ручне бомбе Војнотехничког завода у Крагујевцу, али стари модел из 1896. Зато је бомби требало 11 секунди да експлодира. Оружје им је предао Милан Цигановић, бивши комита. Он их је и повезао са Танкосићем, заповедником комитских одреда. Принципа и Грабежа је, према званичној верзији, у гађању обучавао баш Цигановић. Покушао је да их уведе на стрелиште крај „Вајфертове“ пиваре, али их нису пустили, па су гађали у шуми изнад, док није наишао полицајац и отерао их да „не шенлуче“.
У мемоарима политичар и комита Драгиша Стојадиновић, један од најбољих спортских стрелаца, ставља под знак питања ову верзију са суђења и тврди да их је он обучавао, а на молбу Воје Танкосића, и то на стрелишту.
Сви пиштољи су после суђења похрањени у Војном музеју у Бечу, али су, кад је почело савезничко бомбардовање у Другом светском рату, склоњени у Салцбург. Деценијама је званична верзија била да је баш Принципов пиштољ, не знајући чији је, украо један амерички војник. На деведесетогодишњицу почетка Великог рата, 2004, отац Томас Нојлингер, архивиста језуитског реда у Бечу, напрасно уручује Принципов пиштољ директору Војног музеја. Наводно, оружје је одмах после атентата узео језуита у Сарајеву који је миропомазао тела надвојводе и његове жене, и он је у архиви бечких језуита чамио 78 година. До данас се не зна која је верзија права, а пиштољ у Бечу није изложен.
ЈАПАНАЦ СПАСАВА ГРАЂУ
Даусуке Илонеока (33), јапански докторанд, похрлио је у Сарајево када је чуо да гори Архив БиХ. Пријавио се као један од волонтера који помажу да се нагорела, али преживела грађа, пребаци из спаљеног Централног депоа на безбедно.
– Бавим се аустроугарским периодом 1878-1918. и било је нормално да дођем и помогнем. Заузврат, у паузама ми омогућавају да проучавам грађу – каже за „Новости“.
Поред њега помажу и волонтери бањалучког, тузланског и мостарстког архива, као и студенти историје сарајевског Филозофског факултета са својим професором. По речима Сање Томић из Архива БиХ, најстарији документи који су горели су фермани из османског периода. Уништен је и део документације Заједничког Министарства финансија 1878 – 1918, као и део архива Дринске бановине.
– Стручњаци из целог света нуде помоћ, што је драгоцено јер ми немамо искуства у рестаурацији и конзервацији – каже Душан Вржина. – Тако ћемо спасти и документа за која смо мислили да су бесповратно изгубљена. Засад одвајамо мање од више оштећених, а вентилатори суше, да листови могу да се раздвоје. Помоћ нуде стручњаци скоро свих архива у региону.
(Вечерње новости)
