Pročitaj mi članak
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
„Промени себе, променићеш хиљаду њих око себе“ .
Свети Серафим Саровски
Због чистоће душе добивши од Бога дар видовитости, Свети Серафим је често давао понеким посетиоцима поуке које су одговарале њиховим најтајнијим осећањима и најскривенијим мислима, иако му их они нису говорили.
Ево једног таквог примера. Једном приликом дође из радозналости у Саров генерал – лајтнант Л. разгледавши манастир, он хтеде да отпутује, не добивши ништа за своју душу. Но њега заустави спахија Прокућин, наговарајући га да сврати код старца Серафима. Генерал у почетку одбијаше, али на упорно наваљивање Прокућиново он пристаде. И чим ступише у келију, старац Свети Серафим, идући му у сусрет, поклони се генералу до ногу. Оваква смиреност порази гордог генерала. А Прокућин, видјевши да не треба да остане у келији, изиђе у предсобље.
Генерал пак, окићен орденима, остаде око пола сата у разговору са старцем. За неколико минута зачује се плач из старчеве келије; генерал је плакао као мало дете. За пола сата отворише се врата, и свети Серафим изведе генерала испод руке, који је и даље плакао, прекривши лице рукама. Ордене и капу генерал беше заборавио у келији. Отац Сеарфим му изнесе, и закачи му ордене на мантил. Касније је тај генерал причао да је пропутовао целу Еуропу, да познаје мноштво људи, али да је први пут у животу видио онакву смиреност с каквом га је сусрео затвореник Саровски, и да до тада није знао за такву видовитост с каквом му је старац открио сав његов живот до најтајнијих појединости. А када су му за вријеме разговора са оцем Серафимом поиспадали ордени са груди, видовити старац му је рекао: «То је зато што си их незаслужено добио».
Љубав благодатног старца била је просто свеобухватна и безгранична. Изгледало је да он воли све и свакога више него што мајка воли свога милог сина јединца. Није било страдања, није било невоље у ближњега, а да их он не осети, не прими у своју душу, и не нађе одговарајуће лекове. И на тај начин он постаде у очима православног руског народа, уточиште, духовни ослонац, и утеха свима који страдају и пате, свима који су натоварени и јадни, свима којима је потребна милост Божја и помоћ благодатна.
Лица свих узраста, звања и стања, оба пола, детињски поверљиво, искрено и простосрдачно, отварали су пред њим своју душу и срце, своје сумње и недоумице, своје духовне потребе и муке, своје грехе и грехе промисли. А да све то посетилац исповеди без лажног стида и прикривања, некоме је притицао у помоћ сам старац, видовито читајући у души његовој и на глас му говорећи његове грехе и помисли.
Са љубављу пребогати свети старац све је умиривао, и нико није одлазио од њега без олакшања и душевног умирења, без стварне поуке и благодатне утехе, – нико: ни богати, ни сироти, ни прости, ни учени, ни понижени, ни угледни. И сви су осећали његову велику љубав и њезину благодатну силу; и неретко се догађало да потоци суза крену из очију тврда и окамењена срца.
Често је преподобни отац Свети Сеарфим изазивао код многих завист, прекоре или недоумице, што он прима све без разлике, што свима подједнако чини добро, што све у истој мјери пажљиво слуша, теши и поучава, не разликујући ни пол, ни звање, ни имовно стање, ни моралне одлике својих посетилаца. Поводом тога преподобни је отац не једанпут говорио: „Претпоставимо да ја једанпут затворим врата своје келије. Посетиоци, којима је потребна утешна реч, заклињат ће ме Богом да им отворим врата, но, не добивши од мене одговор, они ће са тугом одлазити својој кући ….какво оправдање ја могу дати Богу на Страшном суду Његовом?“
Другом приликом када један инок упита старца: „Што ти све учиш?„, он одговори: „Ја се држим учења Цркве која пева: Не скривај ријеч Божју, већ објављуј чудеса Његова„.
Тако је свети старац сматрао за своју савест, за дужност свога живота, да прима све који му долазе, и да ће за то дати одговор на Страшном суду Божјем. А када би приметио да посетиоци слушају његове савете, држе се његових поука, и са пута греха и пропасти ступају на пут врлине и спасења, он се није веселио томе као плодом своје делатности, нити је то приписивао себи, него је благосиљајући за све Добротвора – Бога, говорио у таквим случајевима: „Не, нама, Господе, не нама, него имену Своме дај славу (Псал. 113,9). Ми смо дужни удаљавати од себе сваку радост земаљску, следећи учење Господа Криста, који је рекао: Не радујте се томе што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима“ (Лк. 10,20).
Једном приликом једновремено дођоше к оцу Серафиму у његову манастирску келију устројитељ Владимирске пустиње јеромонах Антоније и један трговац из Владимирске губерније. Отац Серафим замоли устројитеља да седне и причека, а са трговцем стане одмах разговарати. Милостиво, благо и њежно, изобличавао је његове пороке и давао му савете: „Сви твоји недостаци и невоље, – говораше му он, – последице су твога страснога живота. Остави такав живот, исправи путеве своје“.
Опширна реч старчева о тој ствари беше прожета тако дирљивом срдачношћу и топлином, да и трговац, на кога се то односило, и случајно присутни отац Антоније, беху дирнути до суза. А када трговац изиђе из келије, онда се отац Антоније дугогодишњи познаник и поштовалац оца Серафима, усуди рећи светом старцу: „Пред вама је душа људска откривена као лице у огледалу; на моје очи, још не саслушавши духовне потребе и невоље овога богомољца, ви му већ све сами казасте. Сада ја видим, да је ум ваш тако чист, да он њега ништа није сакривено у срцу ближњега„.
Но отац Серафим му метне на уста своју десну руку, као затварајући их, и рече: „Не говориш како треба, радости моја. Срце човечије је откривено једино Господу, и само је Бог једини који позна срце; а срце у човека дубоко је“ (Пс. 63,7).
Отац Антоније га поново упита: „Па како ви то, ни једну реч не упитасте трговца, а казасте му све што му је потребно?“ Тада му свети Серафим смирено одговори: „Он је ишао к мени, као и други, као и ти, ишао је као ка слузи Божјем; ја грешни Серафим, тако и мислим да сам ја грешни слуга Божји, што ми наређује Господ као слузи Своме, то ја и предајем ономе коме треба оно што је корисно. Прву помисао, која се појави у души мојој, ја сматрам као указање Божје, не знајући шта је на души мога саговорника, већ само верујући да ми тако указује воља Божја, ради саговорникове користи. Као жељезо ковачу, тако сам ја предао себе и своју вољу Господу Богу: како је Њему угодно, тако и радим, своје воље немам, него што је Богу угодно, то и предајем.“
Међутим, ова благодатна видовитост преподобног оца Серафима била је уистину необична. Добијајући писма, он је често, не отварајући их, знао њихов садржај и давао одговоре: „Ево, реци ово од убогог Серафима“, итд. После блажене смрти његове нађено је много таквих неотворених писама, на која је он у своје време одговорио. Духом је свети старац био у заједници са многим подвижницима, које никада није виђао и који су живјели на хиљаде километара далеко од њега.
Када се у затворенику Задонског Богородичног манастира Георгију појави мисао, да промени своје пребивалиште и повуче се још усамљеније, и нико осим њега то није знао, одједном к њему дође некакав странац, из Саровске пустиње од оца Серафима и рече му: „Отац Серафим ми је наредио да ти кажем: Толико година боравиш у затвореништву, срамота је да те савладавају ђавоље мисли – и да оставиш своје место. Никуда не одлази! Пресвета Богородица заповеда ти да ту останеш„. – Рекавши то, странац се поклони и оде. А када га стадоше тражити, не могаше га наћи ни у манастиру ни око манастира.
Свети Серафим Саровски и медвед
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!
Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
Поука о молитви и задобијању Светог Духа
Свако добро дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа, но молитвом се то најлакше постиже, јер је молитва оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да бисте хтели да идете у цркву али да црква није близу, или да је служба свршена. Или имате жељу да уделите сиромаху, но или њега нема или немате шта дати. Или желите да будете непорочни али за то немате снаге, или због ваше природе или због сплетки зли духова којима се ви не можете успротивити по људској немоћи.
Имате жељу и било које друго добро дело да учините ради Христа, но или немате снаге, или немате прилике за то. Све то, међутим, не важи када је у питању молитва. За молитву увек има могућности. Она је доступна и богатом и сиромашном, и знаменитом и простом, и силном и слабом, и здравом и болесном и праведном и грешном.
Снага молитве је огромна и више него све друго даје Духа Божјег. А молити се није тешко. Благо нама ако нас Господ Бог затекне на молитвеном бдењу, испуњене даровима Духа Светог Његовог! Тада се можемо смело надати да ћемо бити узети на облацима у сусрет Господу на ваздуху, Који долази са славом и силом великом да суди живима и мртвима и који ће дати свакоме према делима његовим (в. И Сол. 4,17).
Свети Серафим Саровски
(Магацин, Србин.инфо)
