Sposobnost da (za)volimo drugog je zapravo suština onog što nas čini ikonom Božijom. Bog nas je stvorio kao ličnosti, a ne kao individue, a ličnost bez suštinske zajednice sa drugim ne postoji.

Када истински љубимо наше себично ја нестаје и губи се и постајемо једно са љубљеним. Таква је пре свега љубав према Богу, али и љубав пријатељска, љубав међу супружницима уколико је заснована на љубави Божијој. Уколико нисмо спремни да себе бацимо у амбис љубави и закорачимо у ту егзистенцијалну неизвесност у којој на известан начин поништавамо своје себично ја да бисмо открили себе као личност заједнице, далеко смо од онога што треба да постанемо у Христу.

Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу.

Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети.

Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13:

„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“

Izvor: pouke.org

Oznake: arhimandrit Sava Janjić, pravoslavlje, pravoslavna pouka, SPC, strasti, hriščanska ljubav