Прочитај ми чланакВан пуноће Цркве Божије, без јединства, православље „за по кући“ све то једноставно није одрживо
Упадљивом игром застава, симбола и символа, грбова, слика, фресака, ношњи, дубореза; указује нам се слика постојећег духовног (не)стања и пада у неканонској МПЦ. Упорно инсистирање на символима ромејства, Византије, неког далеког мистичног православља, које ће паства и чада примити, прихватити, и често, искуства говоре буквално зажмурити и прећутати.
YouTube
Pitanje statusa Makedonske pravoslavne crkve
Јер је све је магијско, сјајно, чаробно и шљаштеће представљено, блиско оку посматрача, али неразумљиви шта ти символи у суштини значе. Под светлом свећа, у мраку, тако делује „истинскији“. Ту мантру је зачео Наум (струмички), по доласку са Свете Горе, одакле је заправо побегао. Својим ученицима потоњим епископима је пренео, и то се распространило, извезло у МПЦ широм Македоније.
Уз обавезно слово, и о некаквом исихазму, подвигу, молитви, смирењу, светогорском монаштву, поукама, придикама, притом би сваки од наведених појмова могао стајати под наводницима, јер тамо уистину ничег таквог нема. Ако га и има у зачецима, распрсне се као мехур од сапунице, јер је – неодрживо. Ван пуноће Цркве Божије, без јединства, православље „за по кући“ све то једноставно није одрживо. Пастви „проповедаш“ слово житија, а онда им хорски подметнеш и отпеваш фашистичку химну „Изгрѣй зора на свободата“, написану и компоновану на иницијативу тадашњег лидера терористичке ВМРО и витеза немачког гвозденог крста за крваво гушење Топличког устанка 1917, Тодора Александрова.
Након тога обично следи и државна химна „Денес над Македонија се рађа“, да се прикрије отворена – бугарштина.
„Пред малку ги испеавме двете химни на нашата држава, Изгреј зора на слободата и Денес над Македонија се раѓа. И во двете на почеток се спомнува слободата како врховен идеал. Токму за тој идеал паднале многумина наши предци и денес ние си спомнуваме за сите нивни жртви, за сета нивна љубов. Поради нивната крв денес ние живееме слободно и се радуваме, како свои на своето.“
Рече једном „старец“, али нигде појашњења на који народ и чију држава-татковину се мисли. Лепо упакована форма у шљаштећој иконографији символа, позлаћених иконостаса и мистике у полумраку.
И ником чудно није, нити на то обраћа посебну пажњу, што, на пример, новохиротонисани епископ МПЦ Литургију савршава у селу Лазарополе, чији топоним по предању представља изведеницу имена српског кнеза Лазара, мученика косовског. И док подиже руке и призива Духа светога, Духа истине, који истином ослобађа окове лажи, коме ли и како служи пита се сваки здраворазуман, посматра га са зида Свети Арсеније (Сремац), „архиеписког сербски“ (како је написано на фресци светитеља), наследник Светога Саве, чије нетрулне мошти почивају у манастиру Ждребоник у Црној Гори, надомак Даниловграда.
Тако су га и у Галичнику са зида посматрали и остали светитељи из свете српске лозе Немањића, а пре свих: Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава и Свети Милутин… које би најрадије да их не види, и да их не чује, или да их најрадије покрије завесама као у Светој Софији Цариградској, јер је сав живот посветио управо извртању вековног предања тога истог народа, тог Мијачког, древног племена и слова о слави тим славославцима да измени лик и обичаје.
Тај народ, који је мучен ради тих истих обичаја, тога имена и обичаја крсне славе, али и налагања бадњака, а о чијем страдању овај врли духовник не би да прозбори коју реч, не би да разоткрије коров незнања лажи и тишине. Жалосно, несхватљиво – ближа му, прагматичнија и исплативија бугарска страна идентитета, иако је у магли, без опипљивих таквих трагова. Но, успева да их провуче…. Шареним кончићима прославом баба мартиних паганштина и букетима цвећа, увек истих (милих) боја, у знаку бугарске тробојке.
На једној од празничних слика лепа паралела и симболика погаче и соли са крстом и оцилима. Лаик ће помислити да пред собом види митрополита Амфилохија, негде у црногорским брдима, добро позната динарско-црногорска капа, ношња, доламе, али то је ипак чувено мијачко село Галичник. Колико ли је мијачких генерација уназад оваквих погача спремило за највиђеније госте, о празницима и светковинама и да ли данашње домаћице разумеју шта ти символи дубински значе и говоре.
И паралеле у бескрајном низу апсурдности и знацима са примесима помахниталости. Самољубља. Јављају се сами, проничу и простиру безгранично, пародија и стварност. Тако да од једне слике могу настати читави романи и драме и трагедије…
Гледамо разнобојне и велике заставе, окићене на зидовима и стубовима задужбина које су градили ромејски цареви и властела, па обнављали Немањићи и њихова господа и као такви остали дубоко у сећању народа и били чувари свести у најтежим временима османске и исламске доминације, насилне асимилације, исламизације и исељавања. Зато и када се граде нове и обнављају старе цркве, сеоске и градске, у народном предању се зна само за св. кнеза Лазара, св. кнеза Јована Владимира, свете краљеве Стефана Дечанског, Милутина, за краљеве Вукашина и Марка Мрњавчевића. За ниједног таквог сличног бугарског, заиста не знамо. Било би нам особити драго, да нам укаже, покаже, да видимо.
Вијоре се заставе Ромејског царства, црни двоглави орао на златном пољу, символа који идеализују Божију симфонију, споја овоземаљског и рајског, дуалитет царске и патријаршијске власти, али ипак проистеклих из једног „тела“, миропомазаници Божији, по угледу на Богочовека и његову дуалну природу – симбол вере у Спасење.
Али двоглави орлови, који су и на теписима којима ходају клирици и братија, која пребива ван јединства Цркве, не значе ништа друго до фолклор додворавања Цариграду у нади да ће добити признање за свој 60-годишњи раскол, по угледу на антируску расколничку групу у Кијеву.
Пошто се и пева двојако, тако су и символи „дуплирани“. Поред државне заставе Северне Македоније, окићена је и застава лава, златног и крунисаног, једног од три лава бугарског грба, који означавају и три области једне „мајке Бугарске“ – Мезију, Тракију и Македонију. За подсећање, ВМРО се пре привременог укидања 1915. (остварено бугарско „обединување“) звала ВМОРО – Македонско-одринска (тракијска) организација. Овај лав је једно од три брата, један који фали у слагалици, па да опет „Изгреје зора на свободата“.
Зашто је баш Мијачки крај изабран, као простор за „упориште“ овог монаха, „светогорског“ „отец“ Партенија? Ако се уђе у сваки храм у селима Гари, Тресонче, Лазаропоље, Галичник, од помена задужбинара у предањима, фрескама на зидовима и имена оних врхунских мајстора, као и гробова њихових, видеће се само жиг Светосавља, Немањића, Косовског завета, крсних слава, обичаја који се данас прогоне и проглашавају за окупаторску србијанску новотарију.
Таква је и задужбина Св. Ђорђа, за душу подигнута богомоља у Лазарополу од чувеног Ђурчина Кокалевског…
Од симбола Мијака (застава крсташ), само стоји крст мијачки (косовски), док су сви остали уклоњени. Символи и сама застава, по предању, настали су након 1389. и косовске битке, у којој су и Мијаци учествовали као део Лазареве војске. У сећање на тај догађај који је значио губитак слободе и „царства“, када се вера и држава српска бранила на Косову пољу, новоосновано село добило је име Лазарополе, а Косовски крст и двоглави орао, уз змаја, лава и звезду са полумесецом постали део мијачког племенског идентитета до данас.
Духовна река која извире на пољу Косову… Тај исти крст васкрснуће у рукама цетињских митрополита Петровић-Његоша (крсташ барјак), а од 1804. и у Шумадији, од времена буна Карађорђа и Милоша. Као каснија паралела и у коришћењу символа, подсећања ради, такав готово истоветан Крст, косовски и мијачки, поносно су носили и пилоти Југословенског краљевског ваздухопловства за време одбране отаџбине од агресије нациста и фашиста априла 1941. на својим авионима. Данас је такав крст симбол и ознака на летилицама ратног ваздухопловства Србије. А, те исте 1941. горе поменуту песму „Изгрѣйзоранасвободата“ певали су они који су Хитлерову армаду и бугарске „освободителе“ дочекивали цвећем и високо подигнутом испруженом десницом…
