Pročitaj mi članak
Царска лавра манастир Бањска необновљен дочекује још један 12. октобар, дан кад се слави свети краљ Милутин, ктитор ове некада блиставе задужбине. Савремници су сведочили да је црква Светог Стефана, заштитника Немањића, у 14. веку блистала од злата којим су били окружене фреске, а фасада од савршено спојених црвених, белих и плавичастих мермерних плоча и раскошне скулптуре и рељефи изазивали су дивљење.
Седам векова после оснивања од манастирског комплекса код тврдог града Звечана преостала је само грубо реконструисана црква чији зидови пуцају. Изневерено је завештање краља Милутина који у оснивачкој повељи Бањске поручује потоњим нараштајима:
– И опет молим старе као оце, средње као браћу, младе као синове да не буду злотвори ни разоритељи светог места овог, већ напротив саздатељи и савршитељи…Тако и вас молих и још молим да све оно што сам дао и уписао овде не разорите и не одузмете, ни мало ни велико – записао је краљ Милутин.
Порука је била упућена „било коме од рода нашег или неким судом Божјим и од другог рода“. Ономе ко би се дрзнуо да „макар и једну цртицу разори“ краљеви Милутин, Драгутин и архиепископ Никодим који су потписали хрисовуљу упутили су страшно упозорење: „Од свих светих да је проклет и триклет и од мене грешнога да је проклет и анатема“.
Предање је очувало сећање на Милутинову клетву с којом је народ звечанског краја тумачио пропаст две империје, османске и хабзбуршке, које су уништавале и пљачкале Бањску. Гледајући јадно стање задужбине данас, многи кажу да су и Србију изгледа стигле клетве, због изневереног Милутиновог аманета потомцима да чувају и усавршавају баштину.
Старог бањског злата одавно нема, јер су зидове остругале похлепне Османлије, а затим и запалиле манастир. Нове фреске нису живописане јер зидови храма Светог Стефана, заштитника Немањиће, још чекају реконструкцију. То би било разумљиво, да први и једини конзерваторски радови нису изведени још 1939. као „привремени“. Резултати послератних вишедеценијих археолошких истраживања Бањске још нису објављени. Иако се пре неколико година громогласно најављивала обнова Милутинове задужбине и враћање његових моштију, за шта су држава и црква издвојиле огромну суму, из тога се изродила само велика брука и судски процес због проневере. При нестручно извођеним радовима око манастира додатно је уништено много украса цркве.
О царској лаври данас брине игуман Данило, први монах овог манастира после пет векова, а истовремено једини калуђер.
– Најважније је да црква живи, да има много верног народа који долази и помаже колико може. Ипак, без стручњака и државне помоћи нема правог решења великих проблема у Бањској. Из дана у дан стање храма је све горе, зидови пуцају и обрушавају се од влаге. Кров који је прокишњавао саниран је, али ускоро неће имати на чему да стоји. Молио бих све људе добре воље, а пре свега нашу државу, да спасавамо Бањску док још има шта да се спасава – каже игуман Данило.
Небрига за Бањску траје веома дуго и тешко је објашњива, признаје историчар проф др Влада Станковић, аутор прве савремене биографије краља Милутина, која разбија многе стереотипе.
– Небрига за Бањску се мора посматрати у контексту дуготрајног гушења култа краља Милутина међу Србима. Невероватно је да владалац који је од Србије створио водећу регионалну силу свог доба, учинио Немањиће делом царске породице Византије и утро пут за стварање царства, има јачи култ у Бугарској него у Србији. Можда одговор лежи у посматрању појединих Немањића као симбола. У том случју Немања, Милутин и Душан представљају Србију какву њени противници најмање воле, снажну, прагматичну, успешну – каже др Станковић.
Српској јавности, па чак ни делу стручњака, није позната чињеница да су делови Милутиновог житија који говоре о томе да је ослепео свог сина Стефана Дечанског – дописани, каже проф др Влада Станковић. – Сви слависти који су читали оригиналне документе слажу се да је прича о ослепљивању Стефана Дечанског дописана и по свему судећи нетачна. То поставља питање коме је одговарало стварање култа валадара мученика како је представљен Стефан Дечански, насупрот култовима продорних победника Немање, Милутина и Душана. Иако се стално понавља да су мошти краља Милутина пренете из Бањске у Трепчу, а затим у Софију, због опасности од Турака, ни то није потврђено доказима. Чињеница је да ми ни данас не знамо зашто су мошти светог краља завршиле у
Софији и зашто их после Првог светског рата као победници нисмо тражили – каже др Станковић.
Саговорник „Новости“ у симболици „тројства“ најмоћнијих Немањића види и могући разлог што су Османлије најтемељније разарале управо њихове задужбине: Ђурђеве ступове у Расу, Бањску код Звечана и Свете Арханђеле код Призрена.
– Такво затирање до темеља није било баш уобичајено за Турке који су били врло сујеверни. Тако су поступали само са црквама које су имале изузетно велики значај као симболи самосвести и државне моћи противника, макар и у прошлости. С те стране је разумљиво зашто су Турци покушали да уништавањем Ђурђевих ступова, Бањске и Арханђела. Међутим, нејасно је зашто је међу Србима уништаван култ краља Милутина – каже др Станковић.
Историчари подсећају да је књаз Милош, већ у првој половини 19. века почео да улаже у оживљавање и реконструкцију Студенице и Жиче, јер се обнављањем задужбина Немањића потврђивао као српски владар. Ту традицију наставили су и остали Обреновићи, закључно с краљем Александром, чија је новчана помоћ Хиландару спречила да српска светиња пређе у бугарске руке. Карађорђевићи у Краљевини Југославији нису наставили ту традицију обнављања задужбина Немањића, на нетом ослобођеним територијама Старе и Јужне Србије.
Краљевске и царске задужбине остале су у рушевинама и често су се користиле као извор грађевинског материјала. У таквом стању је 1927. затекао Бањску академик Милоје Васић.
– У гомили грађевинског материјала и опадина с рушевина у данашњој црквеној порти виде се аркадице од белог мермера које су негда биле употребљене на цркви у Бањској. То су само појединачни остаци негдашњег богатог пластичног украса на фасадама Бањске. О том богатом украсу добија се бољи и потпунији појам при пролазу кроз село, при посматрању појединих модерних зграда у чијим су зидовима узидане овакве аркадице и други фрагменти, а у чијим се стајама за стоку налазе као базе за дрвене диреке капители стубова с портала, бифора или иконостаса изграђених од мермера. Све би се то с мало добре воље и енергије дало лако прикупити и пренети у црквену порту да би се сачувало за доцнију евентуалну оправку ове грађевине, али ко ће и када то учинити – питао се професор Милојевић.До данас на ово питање нема одговора.
ЗЛА КОБ ТЕОДОРИНОГ ПРСТЕНА
Милутиново проклетство на све који „и једну цртицу“ однесу из Бањске повезује се и са злом коби југословенског краља Александра Карађорђевића. Наиме у августу 1915. начелник звечанског округа Ђока Матић и Милутин Поповић прекопавали су цркву Светог Стефана где су „очекивали многе драгоценсти“.После неколико дана наишли су на скелет на чијој руци је блистао прстен.
– Масиван прстен од злата беше сав гравиран са златном круном. Озго беше изрезан двоглави бели орао, а око круне писаше речи: „Кто га носи помози му бог“- оставио је сведочанство Поповић.Касније је утврђено да је скелет припадао краљици Теодори, мајци цара Душана, а прстен је одмах предат престолонаследнику Александру.Адвокат Благоје Барловац је 1926. исти „прстен из Бањске“ поклонио Народном музеју. Музеолози су утврдили да је сујеверни краљ Александар, у години велике политичке кризе, решио да прстен у тајности преко посредника да музеју.
(Новости)
