Прочитај ми чланакНова намесничка власт у Македонији своје унутрашње политичке проблеме прелива на Србију по тзв. „македонском сценарију“.
1.
Претпостављам да великој већини у овој ситуацији недостаје маште да би схватили шта се уопште догађа у Македонији. Искрено и нама који живимо у Македонији тешко је да баш све разумемо. Са разлогом сам у неколико наврата о Македонији писао како геополитичкој квадратури круга.
Охридски споразум јe пре 15 година спречио да национална конфронтација не прерасте у прави рат, данас без поштовања овог споразума Македонија има шансу да постане доживотни инвалид, јер „међународна заједницa“, након Брегзита, Трампа и свих осталих изазова који је очекују, нема довољно ни времена ни нерава за нас. Македонија новођена споља у овом тренутку негде је између Сциле и Харибде, односно политичког и безбедносног изазова како променити име сопственог народа и државе и реализовати Тиранску платформу. Са свим последицама које такав изазов носи.
2.
На први поглед чини се да Срби Македоније нису имали разлога да се мешају у унутармакедонски сукоб. Али околности су биле такве да смо имали све разлоге да станемо на страну оних који су били толерантнији у остваривању права Срба у Македонији. Искрено смо се трудили да не наседнемо на игру непомирљивих полова македонске политике током најтеже кризе у Македонији од проглашења њене независности. У свакој прилици указивали смо на чињеницу да први пут у модерној историји српског народа у Македонији нити Србија нити ми Срби из Македоније нисмо били и нисмо дозволили да будемо део кризе. Тачно је да је наше опредељење било, а самим тим и наш политички ангажман, да будемо део решења проблема, а не проблем.
Иницијална каписла општег политичког замешатељства у македонској кризи без сумње је платформа политичких партија Албанаца из Македоније договорена у Тирани. Наша је политичка оцена била да је Тиранска платформа изузетно озбиљна подршка пројекту „Велике Албаније“, који јесте језгро антисрпске политике Запада на Балкану. Јер управо се преко актуелизације „албанског питања“ отвара нови простор за даље политичке притиске на Србе и Србију и изнуђују политички уступци на нашу штету.
За нас је поготово био неприхватљив део Тиранске платформе који у Собрању Македоније предвиђа усвајање Резолуције о геноциду над Албанцима од 1912. до 1956. године. Генерално, Тиранска платформа нуди систем решења који ће бити у интересу само албанске заједнице у Македонији, а на штету Срба и свих осталих, укључујући саму државу. Она ће само поспешити развој паралелних друштава, до дезинтеграције, иако се добар део јавности труди да по овом питању држи главу у песку.
3.
Историјска заоставштина је поражавајућа, јер економски осиромашеном региону, који је притом демографски осакаћен и институционално разваљен, са слабим државама и државоликим творевинама, изнутра конфронтираним до тачке пуцања, и народима заглављеним у историјским ћорсокацима није могуће после свега јефтино продати причу да постоји фер и љубазна борба за животни простор и егзистенцију.
Зато верујемо и нисмо поколебани у уверењу да, уколико не узмемо активно учешће у овој великој борби, своју судбину предајемо другима. Нисмо то желели и зато смо се максимално ангажовали да, ако бар ништа друго, разобличимо Тиранску платформу у делу о геноциду. Време ће показати да ли смо и колико успели да постигнемо и на политичком и на дипломатском пољу. Што се тиче званичне Србије, она је цело време показивала приметну уждржаност поводом македонске кризе, што нам понекад и није било по вољи.
4.
После овога, сигурно се питате шта је циљ изазивања шовинистичке хистерије против Срба у Македонији, против Србије и на крају против мене лично. Као што је познато, извршен је политички атентат на међудржавне односе. Позивајући се на праксу из 90-тих, нова намесничка власт у Македонији своје унутрашње политичке проблеме почела је да решава инструментима спољне политике, преливајући их, по тзв. „македонском сценарију“ на Србију, оптужујући је неосновано за мешање у унутрашње ствари, што се већ видело кроз лансиране дипломатске чарке. Као да ми не знамо да то увек тако почиње – оптужбама и протеривањем дипломата, као у нашем случају иако је то урађено „договорно”. Сами дипломате ту и нису важне, oни су само колатерална штета једне апсолутно немакедонске политике.
Македонија, нажалост, као и 90-тих година, поново постаје „сигурна кућа“ за сваки антисрпски гест и акцију – раме уз раме са Загребом и Тираном, олакшавајући на тај начин преузимање и учвршчивање своје намесничке власти и извршавајући преузете обавезе према својим покровитељима. Многи су заборавили да је Македонија 90-тих била један од пунктова за дестабилизацију, упоришна тачка за сваку врсту политичког и дипломатског притиска и саучесник у агресији НАТО 1999. на Србију.
5.
Говори албансих посланика и њихова јавна признања да су ратовали у паравојним јединицама УЧК и ОНА, како су због албанских шовинистичких циљева робијали, учествали и у српко-албанском и македонско-албанском рату, били отужени за ратне злочине – све је то само најава нових напада на мир, на Македонију и Србију. Одговорио сам им. Никада нисам ишао у затвор, нисам ратни злочинац, немам ни криминални досије, против мене се не води ни један поступак, нисам учесник нити једне корупционашке афере, имам понеки саобраћајни прекршај… Али данас су такви посланици тероризма добри и конструктивни, а ми смо ти који су лоши и који дестабилизују Македонију. Без обзира на околности, нама једино преостаје да се политичким средствима боримо за српску правду у Македонији.
Они који је из дана у дан уништавају и руше и изнутра и споља нас поново покушавају да окарактеришу као дестабилизујући фактор, представљајући се као доброчинитељи и демократе. Постао сам мета политичког атентата који траје, мислим на објављивање мојих прислушкиваних разговора и досијеа тајне полиције, уз харангу политичко-полицијског подземља, коме је претходила претња физичкпом елиминацијом и обрачуном са мојом породицом од стране начелника полиције из Куманова. Све ово са циљем да тако изложен притиску и јавном понижењу, упркос свим добрим обичајима, разумном понашању и елементарној култури јавног опхођења, да би се послала претећа порука да одустанемо и мени и свим Србима у Македонији спремним да крену путем националне и интелектуалне одговорности. Али наша политика никада није нити је икада била безнадежно провинцијална и искључива, и никада нисмо одустали нити ћемо одустати од ризика које доноси сопствено мишљење.
6.
Уз македонску квадратуру круга иде и конструкција о руској кривици за догађаје у Македонији. То значи да неко други поставља свакојаке услове, испоставља нереалне захтеве у погледу унутрашњег уређења, имена државе и територијалног интегритета и суверенитета, систематски и упорно дестабилизује Македонију, а притом криви Руску Федерацију иако она подржава суверенитет и целовитост Македоније, њен економски напредак и сваки други прогрес.
Преко главе нам је лицемерја САД и ЕУ и политике двоструких аршина у којој неко ужива заштиту за своје терористичке активности, ужива отворену заштиту за најцрњи криминал, заштиту да слободно лиферује и врши трговину нелегално стечених прислушкиваних материјала, а да притом нико не одговара. А ми, ми да не можемо ни да радимо и сарађујемо са нашим старијим братом Русијом, без ког нећемо моћи да се одбранимо и заштитимо од пројекта уништења нашег националног, културног и духовног идентитета, па чак и голог физичког опстанка.
7.
Србија је безброј пута до сада, без обзира на одређене испаде македонских политичара, показивала и показује отворено пријатељство према Македонцима и Републици Македонији. Српски народ у Македонији је несебично, понекад и на своју штету, давао допринос унапређењу заједничке сарадње на свим пољима. Ми смо иначе познати као једини народ на свету који до сада уопште није урачунавао то шта је ко рекао или урадио против нас. Надам се да ћемо тај приступ променити – и ми и држава Србија.
8.
Какав ће све бити наш одговор параполицијској кампањи и извршитељима антисрпског инжињеринга у Македонији, не бих желео да предвиђам, али само желим да нагласим да не постоји само логика њихових намера него постоји и логика ствари која ће се кретати од позивања надлежних државних институција да обављају своје законом утврђене обавезе, па све до суда у Стразбуру.
Пре свега, нису ово 90-те. Злочиначко удруживање на шовинистичким антисрпским основама – нити оно старо, а поготово ово ново – не би требало и не сме бити заборављено. У име толеранције не би смели више да толеришемо нетолеранцију, јер тиме само показујемо слепило за реалност која нас опкружује.
9.
Ми, наравно, знамо да се бринемо о себи и не желимо да оптерећујемо Србију нити њен положају у међународним политичким односима и остваривању регионалне сарадње. Само скрећемо пажњу да живот на овој балканској ветрометини никако није и не може да буде једноставан. Да би се одржали, потребне су друге особине. Ја заиста верујем да их ми Срби из Македоније и Србија поседујемо, јер су оне неопходне за опстанак. Нисмо непаметни да нисмо у стању да препознамо шта је то што је добро за нас. У овој фази развоја српског националног корпуса у Македонији, а и у целом региону, потребна је – значи недостаје – институционално организована, сврсисходна и систематска подршка наше отаџбине Србије. Она је предуслов за успех свих наших залагања и иницијатива.
10.
Да завршим у личном тону. Ја – Иван Стоилковић – Србин и држављанин Републике Македоније, поштујем Устав државе и њене законе, волим Македонију и њен народ, и та љубав није у супротности са љубављу према мом народу и мојој матичној држави. Не волим Македонију разуларене антисрпске елите, која на антисрпству уздиже себе и храни наше непријатеље на своју и штету сопственог народа и сопствене земље. Волим ону – још увек, хвала Богу, постојећу – Македонију која није у супротности са мојим гранитно чврстим српским коренима и вредностима.
