Анђелковић:Опаки „План Ричард“,Вучић на кратко одлази, па га Запад враћа на власт!

Драгомир Анђелковић

07:00 28.03.2024.

Водеће НАТО силе намеравале су да косовску причу заврше до 2010, фактичким пристанком Београда на тзв. независност своје сепаратистичке покрајине („Ишингеров предлог"). Ради тога разрађен је амерички „План К1" или „Пројекат Косовско бреме", о коме, на основу разоткривених дипломатских депеша, доста знамо (иако то олако заборављамо)., подсећа нас аналитичар Драгомир Анђелковић, колумниста Магазина Таблоид

Његова реализација покренута је 2007, као део припреме за проглашење косовске тзв. независности следеће године. Циљ је био да се масовно ангажују, за издају своје земље спремни, познати појединци, медији, невладине организације – како би Срби били убеђени да је Косово за нас терет. „Немамо“ од њега корист, а намеће нам велику економску, геополитичку и сваку другу штету. Рећи „ћао“ Косову, отуда, највећи је српски интерес. Срећом, такву глупост наш народ није прогутао!

„План К1″ није узео у обзир српски менталитет. Нас треба лагати дрско и дуго, цик-цак, уз променљиву драматизацију. Никако линеарно. Пошто је грешка детектована, ЦИА је у целу ствар озбиљније укључила британску службу Ми-6. Она постмодерно-окупационе послове обавља са више уважавања историјског искуства, „националне психологије“ и потреба локалних властодржаца, него поменута америчка агенција, склона брзим и једнобразним решењима.

Тако је рођен „План К2″ или „Пројекат Патриотска превара“, о коме су још пре 7-8 година проговорили отпадници из НВО сектора у служби Запада.

Уз укључивање у игру француских и израелских служби, „измишљен“ је СНС. У њему је Вучић брзо преузео диригентску палицу. За то је одабран јер је процењено да инертни и лењи Николић није у стању (а не да неће) да посао обави до краја. Идеја је била да са својим тзв. патриотским кредибилитетом, у серији вишегодишњих корака, напредњачки врх одради оно што је срж „Плана К1″ (девалвирање „косовске идеје“ у грађанству), уз паралелну промену стања на косовско-метохијском терену.

У томе су Вучићевци били невероватно успешни. Дали су, без већег отпора српске јавности, Приштини пуну контролу над севером Косова, који су Срби држали колико и Врање. Уз то је Алек усмено прихватио Француско-немачки модел (мало дорађени Ишингеров предлог) фактичког признању лажне косовске државе и њеног уласка у УН. Али ни он није могао даље. Иако му је сама по себи прошла косовска превара, због ауторитаризма и криминализације друштва, са КиМ издајом у пакету, дојадио је Србима. Народ је почео да се буди и буни!

За Вашингтон је проблем то што ако неконтролисане турбуленције потрају, неће бити могућности да се косовска издаја потпуно заврши. А Вучић, притеран уз зид, могао би да покуша да направи косовски и геополитички скок уназад како би се спасао. Којим случајем када би „прерано“ и пао са власти, ни на видику није вазал који би ефикасно као он могао да задовољава желе западних центара моћи. Нема у Србији вештијег политичког преваранта од Вучића, нити потенцијала да се власт сконцентрише на једној „адреси“, што је до једног тренутка потребно како би признање Косова било окончано.

Зато је осмишљен нови план који треба да омогући консолидацију досадашњих косовских недела, и потом, на основу њих, признање Косова, а све то кроз контролисање народног незадовољства током спорог кретање Србије ка демократским променама. Наравно тако да Вучић – како би била обезбеђена његова даља пуна сарадња (уцене за то нису довољне) – још неко време може да профитира док чврсто држи кормило, те на крају безбедно оде са власти и из Србије, уз велику шансу да превари и „историју“, и задржи политички утицај.

Тај актуелни пројекат, о коме се понешто зна преко људи укључених у његову медијску реализацију, буквално, без икакве слободе у интерпретацији, назван је „К3″ или „План Ричард“. Подразумева игру доброг и лошег полицајца. Немци и неки други Европљани, као, схватају да је време да Вучић оде, критикују га и инсистирају на брзој демократизацији Србије. Одржавају односе са опозицијом, дају јој наду да ће доћи до промена, али и утичу на њу да буде кооперативна по косовском питању, односно да ту тему, која највише може да погоди Вучића и западне интересе, не намеће продуктивно.

Американци су лош полицајац, који нескривено подржава Алека. О томе јасно говори Ескобарова изјава да САД сматрају да предстојећа влада има легитимитет (као да није било велике изборне крађе) или Хилов став да ће Вучић, „нема сумње“, применити препоруке ОЕБС-а и спровести фер београдске изборе (републички као нису битни). Опозицији, паралелно, скоро да прете да ће, ако не буде послушна, изгубити и оно мало њихове подршке која, наводно, спречава Вучић да масовно покрене репресивну политику.

Партијски опоненти, режима свим тим нису задовољни, али немају храброст да се одлучно успротиве Вучићевим менторима, који им не дају да га нападају за велеиздају коју је починио, а њему не бране да појачава лажно-патриотску прљаву игру. И да оне који нису предали Косово (није битно да ли само зато што нису били у прилици) перверзно оптужује да су издајници. Замишљено је да та гадост уз помоћ БИА „патриотског“ појачања – у овој фази оличавају га Несторовић са својом екипом и остаци Народне странке које је преузео Гајић – буде наметана у наредним годинама. Вучић ће дегутантним „националним“ лажима спречавати губитак власти и покривати даље саучествовање у уграђивању признања Косова у ЕУ Преговарачко поглавље 35. Тако бисмо стигли до средине 2027, када, према „Плану Ричард“, Вучић мирно и берићетно одлази са влати, и то уз фантастичну причу да није признао Косово.

Они који је преузму суочиће се са његовим косовским наслеђем. Остаће им, пошто своју политику ирационално граде на европским мантрама, да објашњавају грађанима да су принуђени да прихвате фактичко признање Косова ради обећане деблокаде пута у ЕУ. После тога – а то не схватају – неће дуго владати. Оно што може Вучић, не могу они. Одуваће их ветар косовског незадовољства, које, наступајући „фејк патриотски“, он уме да неутралише. Тако ће се отворити врата да неки његови, мало препаковани позерски „Срби“, поново брзо узму власт и са својим „националним кредибилитетом“ осакаћену Србију поведу у НАТО.

То Вашингтон и Лондон желе. Нису предвидели да Ђилас и компанија стварно воде Србију, већ да буду мост између два напредњачка (можда уз промену имена) раздобља владавине. Најбоље издаје онај ко то може а вулгарно се куне у Српство!

Американцима не требају људи који верују у некакве европске или било које друге вредности. Баш их је за то брига. Битно је да политичари који им служе имају капацитет да ефикасно обаве задатак. Полазећи од тога, време је да објасним по коме је „План Ричард“ – за продужетак Вучићевог века трајања и када он истекне, после краткорочног губитка власти, повратак његове екипе на чело Србије – добио име.

У питању је чувени енглески краљ са краја 12. века, Ричард Лавље Срце. Он је у историју ушао као херој, борац за своју земљу и човек широког срца. Међутим, ништа од тога није био. Мислио је само о лично користи и ради тога је жртвовао енглеске интересе. Изгубио је скоро све поседе које су Енглези имали у Француској и тотално руинирао њихове финансије. Поред тога био је крвник и по суровим средњовековним мерилима. Упркос реченом, у историју је ушао као позитиван лик.

До тога је довело то што је на основу (не)дела свог деде по мајци Елеонори, Гијома Аквитанског, али и ње саме, научио колики значај има пропаганда, чију су окосницу тада чинили трубадури. Оно што су његови преци успешно радили, Ричард је дигао на виши ниво. На стварање свог култа трошио је скоро онолико новца колико на ратове. У њима је био неуспешан, али на основу измишљене добре намере, представљен је као трагична жртва за народ и отаџбину. Већ за његовог живота створен је до данас живи мит, у коме фигурира као одважни али несрећни Лав.

Друга страна медаље је то да је његов брат и наследник, ништа мање неспособан или покварен од њега, остао упамћен као Јован Без земље. Нема везе што је поседе у Француској углавном изгубио Ричард. Баш тако ће бити и са Вучићевим краткотрајним наследницима, ако наставе да играју на америчко-британско-ЕУ музику. Може да се деси да у историју уђе као највећи негативац, прозван Драган без Косова, Ђилас (ако дочека да накратко седне у нпр. премијерску фотељу), а не Алек! И то упркос томе што је поменутим планом предвиђено да се одмах после његовог одласка са власти деси и нешто, само по себи, стварно добро: да Србија дубински буде демократизована. У таквом виду – сада смо већ у сфери злоупотреба – мање је непријатно друштво за НАТО породицу и лакше је да се рестилизовани СНС поново устоличи.

Демократија би засијала у осакаћеној Србији као што је бакља слободе у неком виду запаљена у Енглеској 1215, када је сопственим и братовљевим неделима ослабљени Јован Без земље морао да прихвати знамениту „Велику повељу слободе“, о којој школарци широм света уче да је један од камена темељаца владавине права. Али нико не спомиње краља Јована као „демократу“, већ као бедног слабића који је морао да пусти дух слободе из боце. То би била судбина и најдобронамернијих међу нашим сада опозиционим „Европејцима“.

После демократизације Србији и подметнутог фактичког признања Косова, СНС фаланге у новом руху али са старим господарем који би са одстојања наставио да је предводи, кренула би у офанзиву. Пуна пара, опрана од косовских и других недела, и даље са контролом над великим делом медијског простора, огрнута лажним патриотизмом – поново би уз помоћ ЦИА и Ми-6, у демократском амбијенту, одувала оне који би накратко сменили Вучићевце. А њима би остала љага да су издали Косово које су заправо раније продали СНС преваранти.

Да ли садашња опозиција стварно хоће такву судбину? Током оно мало времена које је „Планом К3″ предвиђено да буде на власти, не би се озбиљно окористила, нити би за земљу и своју славу нешто учинила. Једина опција да избегне да постане жртвени јарац јесте да одмах покрене бескомпромисну борбу, уз акцентирање косовске издаје, против Вучића. Макар и по цену да се наљуте разни западни „душебрижници“. То и за нашу опозицију, и земљу у целини, носи мањи ризик него да игра на музику оних који подржавају Вучићеву свеобухватну превару. Србија се буди – а тај процес ће бити убрзан пропорционално искреној и самосвојној опозиционој борби против аутократског режима – и права победа није нереална. Аутентичним напорима, уз јединство опозиције, криминализовани и национално деструктиван режим може да буде урушен.

Ко то не види а пред очима му је фатаморгана западних „демократских“ спасиоца Србије, ради опасно и њој и себи о глави! Што се другог тиче, трасира пут да у историју уђе као Вук Бранковић из народних песама, а да Вучић буде упамћен, без обзира што је постмодерни потурица, као нови кнез Лазар. И при томе да са својим окружењем потомцима остави богатство достојно античког Креза (владара златом богате Лидије).