АНЂЕЛКОВИЋ: Срби и украјински раскол

Драгомир Анђелковић

21:20 02.04.2019.

Прича о украјинском расколу у једном моменту прераста у нашу причу. То је показала и полемика двојице епископа СПЦ

Нема сумње да је понашање цариградског патријарха Вартоломеја према Украјини, односно подршка коју пружа тзв. великом украјинском расколничком пројекту – геополитички мотивисано. Констанинопољска патријаршија, да не би била препуштена искључиво (не)милости турских власти, већ дуго се ослања на САД. И то толико да њени поглавари то потенцирају на разне начине па и тако што у својим радним просторијама истичу како америчке заставе, тако и слике актуелних шефова те суперсиле. Да се одмах зна ко је ко и ко је уз кога.

ИМПЕРИЈА И ЦРКВА

Оно што је некада, вероватно, било околностима изнуђено прилагођавање како би се опстало, сада је постало одраз дубинске идентификације. Готово да се већ деценијама ради о манифестацији византијског идеала симфоније између цркве и државе, с тим што је држава прекоморска англосаксонска сила, а патријаршија има староевропске корене. Та симбиоза је нешто ново. Оно што је старо, карактеристично за већи део постојања Византије, то је премоћ царске моћи у пракси! Стара је и, у модификованом виду оживљена, средњовековна идеја о хијерархији међу државама, по којој може да постоји само једна империја која је, рецимо упрошћено, држава над државама.

У складу са тим, Вартоломеј је прихватио да учествује у евроатлантском империјалном походу на Украјину са циљем сужавања зоне премоћи кључног опонента САД – Русије. Западни стратези су извукли поуке из пропасти украјинске наранџасте револуције (2004-5). Власт која је из ње произашла није дуго потрајала, нити је успела да промени и даље постојећи сверуски код те земље. Стога је одмах после наранџастог преврата (2014) отпочета агресивна офанзива у циљу идентитетског препарирања Украјине. Опресивном удаљавању великог дела њеног становништва од руских корена и живе руске културе, посвећена је огромна пажња. Томе су погодовали сукоби, изазвани наранџастим превратом и оним што је уследило после њега. Рат трује душе и промовише ирационалност.

ИГРЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ

После војно-политичких, просветних, културних, језичких и других сличних агресивних потеза у функцији идентитетског геноцида у Украјини, уследили су и потези верског карактера. Донета је одлука да се пар расколничких група повежу у накарадну „аутокефалну“ Украјинску православну цркву. Наравно, намера је да се у другој фази, уз помоћ власти, изврши јуриш на канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата (УПЦ МП), тј. легалну локалну самоуправну цркву у оквиру Руске православне цркве. Њена имовина ће, изгледа, у првом стадијуму бити главна мета, а УПЦ МП не само што је канонски утемељена већ јој припада и већина храмова и православних верника у Украјини. Штавише, они који се из политичких разлога опредељују за расколнике углавном су атеисти. Али да у то сада дубље не улазимо. Друга је то тема.

Што се тиче Цариградске патријаршије, она је била потребна западним планерима похода за то да се читав пројекат верског удара на основе (све)руског идентитета у Украјини изведе у великим размерама, да његови резултати буду одрживи и да се покуша створити привид легитимитета и легалитета. Зато је Вашингтон активирао Вартоломеја а он муњевито и усиљено подржао динамизирање украјинског расколничког пројекта. То је подразумевало и илегално укидање, односно – одједном, после много векова – радикално другачије тумачење oдлукa из 1686. године којом je Киjeвскa митрoпoлиja прeдaтa Moскoвскoj пaтриjaршиjи. Затим је уследило издавање тoмoса o aутoкeфaлнoсти. Тај декрет је уручен поглавару уједињених украјинских расколника.

ПОЗИЦИЈА СПЦ

Таквим геополитичким злоупотребама патријарх Вартоломеј је изазвао тектонски поремећај у православном свету. РПЦ, под чијом јурисдикцијом је огромна већина православних верника у свету, реално гледано није могла да не прекине односе са Константинопољском партијаршијом (из историјских разлога формално првом међу аутокефалним православним црквама) после агресивних потеза њеног првака. Што се Српске православне цркве тиче, у таквим околностима она је настојала да се постави канонски али и да не срља у сукобе. И ту се испољила наша свест о томе да смо мали, императив да будемо прагматични да бисмо опстали, али и спремност да поред свега тога не клекнемо пред силницима који чине неправде.

У саопштењу Синода СПЦ, издатом у вези са метастазом украјинског расколничког пројекта, стоји: „СПЦ нe признaje ни киjeвски тoбoжe уjeдинитeљски сaбoр, нa кojeм ниjeдaн aрхиjeрej кaнoнскe Укрajинскe прaвoслaвнe црквe ниje узeo учeшћa. Нaшa црквa нe признaje рaскoлничку jeрaрхиjу зa прaвoслaвну jeрaрхиjу, ни рaскoлнички клир зa прaвoслaвни клир. Нe прихвaтaмo, слeдствeнo, дa je Думeнкo (звaни Eпифaниje) уoпштe aрхиjeрej, a кaмoли прeдстojaтeљ aутoкeфaлнe црквe“. Јасно је да је наведеним подржана позиција РПЦ, и то не геополитички, већ канонски утемељено. Но, испољена је и неспремност на сукобе са Цариградском патријаршијом. У наставку саопштења врло помирљиво је речено следеће: „Свeти синoд пoнoвo мoли пaтриjaрхa Вaртoлoмeja дa рeвидирa свoje дoсaдaшњe oдлукe“.

СРПСКЕ ДИЛЕМЕ

Ипак, у складу са претходно реченим, препоручено је српским јерарсима и клиру „да се клоне литургијског и канонског општења не само са г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима, него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење с њима”. Међутим, како је појаснио епископ бачки Иринеј – без обзира што је са Епифанијем саслуживао и сам патријарх Вартоломеј – „о прекиду општења са Цариградом нема помена”.

Око свега тога, или бар нечега од тога, дошло је до недоумица и неслагања унутар СПЦ, што је ових дана шира јавност видела на основу полемике између већ поменутог епископа бачког Иринеја и епископа западноамеричког Максима. Последњи је обавестио своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу и саслуживању са свим православним епископима, свештенством и верницима свих православних епархија у САД. Оно што је битније од тога је, стиче се утисак, потенцијално много већи раскорак између српских владика, који се налази негде у позадини неслагања око украјинске проблематике. Али касније ћемо о томе.

Ако, за сада, занемаримо суштину, у конкретном случају истина вероватно има две стране. Обојца владика су на неки начин у праву. Иринеј се доследно држи става Синода СПЦ. Максим тога да, како је и сам рекао, расколничка украјинска црква „не постоји као црквени ентитет у Америци“. Ради се о томе да је тамошња украјинска црква – са којом одржава односе – као аутономни сегмент од 1995. године под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. РПЦ то, узгред буди речено, никада није признала. Опет, СПЦ то није фронтално одбацила.

НАДГЛЕДАНА НЕЗАВИСНОСТ

Тако смо стигли до онога што је по мом мишљењу суштина ствари и где је – не улазећи дубље у верска питања која довољно не познајем – национално гледано владика Иринеј потпуно у праву. При том, цела ствар може да има директне импликације на српски корпус. Украјинска прича ту прераста у нашу. Ево зашто: бачки епископ нас је све подсетио на поново актуелизовани став Константинопољске патријаршије „да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари”. Другим речима, као што се види на украјинско-америчком примеру, заговара се да су изданци православних помесних цркви ван њиховог изворног подручја под јурисдикцијом Цариграда.

Такве идеје СПЦ и већина других православних аутокефалних цркава не прихватају. Уосталом и зашто би подржале издвајање својих епархија у дијаспори са свим негативним последицама које би то имало на очување националног идентитета? Но, Цариград на њима инсистира и спреман је да у прилог томе вишеслојно делује. Код нас није посвећена довољна пажња једном важном питању које о томе много говори, а којим су се у претходном периоду бавили руски медији.

У вези са полемиком двојце српских владика и потенцијалном опасношћу која се ту назире, корисно је да се на то осврнемо. Декрет којим се од стране Цариградске патријаршије једнострано и неканонски даје аутокефалност тзв. православној цркви Украјине забрањује јој да има своју организацију ван граница украјинске државе! Наравно, тзв. ПЦУ то прихвата, као и друге елементе аранжмана којим она заправо добија нешто што бисмо – по узору на тзв. независност Косова, октроисану од стране НАТО структура – могли да назовемо „надгледана аутокефалност“.

ИСТОЧНИ ПАПА?

Тако се у пракси постављају носећи стубови онога што је Цариград теоријски заговарао али раније тек на мала врата протурао. То је да од првог међу једнакима у некој форми постане надређен осталим помесним црквама. Тако нешто наводно произлази из чињенице да су, како Вартоломеј истиче, „Васељенски сабори дали Цариградској цркви одговорности и обавезе које немају друге цркве“. А оне би, услед дога, према његовој визији требало да постану, условно речено, егзархати „плус“, ако не баш обични егзархати под његовом јурисдикцијом, док би, како умишљени источни папа машта, огранци помесних цркава у дијаспори били још чвршће повезани са Цариградом.

И ту лежи опасност за нас. Прво свакако није реално да се деси. Ни друго није могуће у потпуности, али је могуће да ће Цариград охрабрити прикривене расколничке склоности које, прибојавам се, постоје међу неким – срећом засада још малобројним – круговима у дијаспори који су се потпуно поистоветили са вашингтонском политиком и који су под контролом разних западних структура. Вероватно црквено-сепаратистичке идеје те врсте – свакако и овде охрабриване од стране иностраних структура које раде на наметању империјалног НАТО модела православља – постоје и у матици, али ту је ипак пројекте те врсте много теже реализовати.

Зато тамо где је српски национални простор у окружењу Србије суочен са антисрпским деловањем новонасталих држава, ствари стоје још опасније него у дијаспори. Знајући то и наш страх од репризе „украјинског сценарија“ код нас, константинопољски патријарх нам је недавно упутио умирујуће речи. Добро знамо и ми и он да се СПЦ суочава са – од стране тамошње власти (како некадашњих комунистичких тако и свих посткомунистичких) подржаним – расколом у Северној Македонији, као и политичко-полицијски спонзорисаним насртајем лажно-црквене хорде (трагикомично друштво познато као ЦПЦ) у Црној Гори. Цариград би ту могао да долије уље на ватру, али нам каже да неће.

„УМИРУЈУЋЕ“ УПОЗОРЕЊЕ

Како је недавано рекао патријарх Вартоломеј:

„СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија полаже право на све што јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња“.

Да ли је то умирење или лукаво срочено упозорење? Шта заправо може да нам се деси ако, како СПЦ тако и српска држава, не буду довољно кооперативни у односу на Цариград и Вашингтон? Лако би константинопољски патријарх, ако процени да му то користи, као и у руском случају преко ноћи почео другачије да тумачи историју. Видећемо да ли ће тако да буде, али свакако морамо да будемо свесни опасности која већ сада постоји, како на српском матичном простору, тако и у дијаспори. Јер, Цариградска патријаршија је несумњиво инструмент САД – и то пре тамошње „дубоке државе“ него привременог станара Беле куће, ма ко то био – а видимо да и кад се у Америци ствари мењају на начин који нам иницијално делује повољно, то се не дешава у мери која би нам дала за право да се надамо како ће се однос према нама толико изменити да можемо да будемо задовољни.

Болна је чињеница да је зацементирано то да нас у Вашингтону виде као мале Русе, па у догледно време, ако и не буду баш много против нас, јер српски народ и његову државу више не доживљавају као битан фактор, биће увек више на страни наших опонената. А Цариградска патријаршија уз све то има и додатно компатибилне интересе са САД. Жуди да покуша да, као духовни огранак њене империјалне моћи, оживи свој некадашњи значај на хришћанском истоку. Аутентична српска, као и свака друга национална идеја тог карактера, за то представља препреку.

ПАКЛЕНИ СПЕКТАКЛ

Национално-верска самобитност је прихватљива само ако је постмодерно прерађена и уклопљена у мондијалистички мозаик. То важи чак и за оне који прихватају да буду средство у рукама евроатлантских моћника. Добри су да буду маљ за рушења других, али им се не допушта чак ни да покушају да направе нешто конструктивно, било да се ради о држави или нацији, па макар то била и нова, хибридна нација. Није циљ да она као таква постане озбиљан чинилац, већ само да буде субверзивни елемент. То најбоље видимо по Украјини око које се врти наша верско-политичка прича. Њој свашта наводно дарују: од цркве до обећања да ће бити прихваћена од западне породице народа. А резултат? Уместо било каквог напретка, њену стварност обележава општа деградација.

Украјинска економија је руинирана, друштво криминализовано, а политичка сцена екстремизована. Док се прича о слободним изборима и демократским вредностима, том земљом харају разни бојовници. Све, од медијске до НВО сфере, подложно је баналној куповини, а они који контролишу полицију иза кулиса усмеравају политичке, укључујући и актуелне изборне процесе. У таквим околностима само једно је загарантовано: даљи суноврат Украјине, без обзира ко ће победити. Јер сви којима је дата та могућност само су марионете у пакленом позоришту у које су ту земљу преобразили западни „пријатељи“. Такву судбину су њеном народу досудили они који су му свашта обећавали да би га конфронтирали са Русијом. Лажна црква, која нам је била у фокусу, тек је круна бешчашћа које разједа Украјину.

Драгомир Анђелковић је историчар, политички аналитичар и колумниста недељника Печат. Ексклузивно за Нови Стандард.