Прочитај ми чланакУ МЕЂУНАРОДНИМ односима увек је постојала хијерархија међу државама и њиховим првацима. У предмодерно доба она је била формална, у модерном и постмодерном раздобљу неформална.
Па да се и из тог угла, уз историјски осврт на протоколарне и ефективне везе између „малих“ и „великих“, позабавимо недавном посетом председника Републике Српске, Руској Федерацији.
У средњовековној Европи номинална, а често и реална, државно-владарска субординација била је организована у неколико зона, које су упоредо постојале. Тако је поглавару Светог римског царства (немачке народности, што је од 16. века постало и део назива државе) – које је баштинило традиције Западноримске империје – био подређен низ државних првака централне, источне и јужне Европе.
Слично је било са Ромејским (византијским) царом, на неким територијама којима је пре директно владала његова империја а затим су се осамосталиле, али и у земљама које су примиле православље ван тих предела. Традиција је неретко засењивала истинску моћ, па су се руски велики кнежеви, неретко, односили према византијским царевима као да су им они, начелно, надређени, иако су у стварности били снажнији од њих!
Речено се манифестовало на разне начине, па и кроз писма. У њима су они владари који су у хијерархијском ланцу били изнад (или су субјективно сматрали да је тако), већ зависно од ранга, ниже позициониране државне поглаваре ословљавали са „драги сине“ или „млађи брате“.
Оне који су прихватали као да су на истом нивоу са њима, именовали су са „драги брате“.
Деветнаести и двадесети век, бар у Европи, донели су нова правила игре. Променила се, од ословљавања до угошћавања, „владарска“ представа на великој сцени геополитичког театра, али суштина је остала иста.
Сви су, као, постали равноправни и суверени, али далеко је од тога. Поготово када су европски великаши имали посла са онима из Азије или Африке које су позерски признавали као себи једнаке.
Нису се ни трудили да се у пракси праве да је тако. Иако је, примера ради, Уједињено краљевство признавало државност разних индијских области и њихове прваке, формално, третирало као суверене владаре, британски вицекраљеви (представници круне на Индијском потконтиненту) према њима су се односили до пред крај колонијалне ере тек за нијансу боље него у вези са слугама.
Нису много лепши однос према подређеним владарима у самој Европи имали, рецимо, француски цар Наполеон I и касније његов синовац, који је 1852. завладао Француском са истом титулом као његов стриц. О томе како се понашао цар Наполеон III сликовито сведоче дневници људи из окружења последњег краља Пијемонта и првог владара уједињење Италије.
Утисци су им били суморни. Да би до истискивања Аустрије са Апенинског полуострва те обједињавања тамошњих држава дошло, Виторио Еменуеле II Савојски (1820-1878) морао је да „гута кнедле“ како би задовољио свог моћног „колегу“. Но, проблем није био само лична склоност француског цара да понижава оне који воде друге државе а испод њега су, већ империјално-опресивни стил понашања на Западу али и многим источним пределима.
Протокол, али и неформално опхођење, били су тако дефинисани да се мањима и слабијима „набија на нос“ ко је ко и шта је шта.
Отомански султани су према својим вазалним владарима из Северне Африке и са Арабијског полуострва, све до краја 19. века, поступали још горе од Западњака. Опходили су се према њима као према елитним робовима, а и они су се у складу са тим понашали.
То, уз постмодерну стилизацију, на неки начин до данас важи и на „врлом“ Западу. Чак и више него на другим, мање либералним меридијанима. Довољно је погледати снимке скупова на којима су амерички председници у друштву са лидерима клијентских земаља.
Приче о демократији и једнакости су једно, а реалност је нешто друго. Како на унутрашњем тако и спољњем плану. Али, неке границе ипак постоје.
Оне зависе од увиђајности „великих“ али и самопоштовања „малих“.
Спремност на отворено клањање инострани моћницима и прихватање истог као нечег нормалног, није спојива са политичким „менталитетом“ сваког народа.
Парадокс је да баш они који се на нашим просторима највише куну у тзв. европске вредности, који горљиво тврде да су евроатлантске силе промотери раја на земљи, сматрају да је сасвим природно да „великаши“ који столују, на пример, у Белој кући, са висине посматрају друге лидере. Или да је Брисел модерно светилиште.
Цар је цар, роб је роб (макар био и „мали“ председник). Нема везе што сви причају о демократији!
Полазећи од свог односа према моћницима за које везују судбину, мисле да је свугде тако. Није! У Русији и око ње, без лажног улепшавања, ствари су стајале и стоје другачије.
Нема сумње да је демократски развој ишао брже и даље стигао на Западу у поређењу са „руским светом“, али како се фокус преноси на врх друштвене пирамиде, ту то на Западу, гле чуда, није добило прави израз. Изгледа да је створена демократска диспропорција, од доле ка горе.
У Русији се, с друге стране, традиционално пази да се шефови других држава и њихови представници, не осећају маргинализовано. Имамо сведочанства о томе да када су у 18. веку, у то време још независни, грузијски великодостојници имали сусрете са руским моћницима, били су задивљени да је са њима поступано као да су равни Русима.
Друга ствар су геополитичке комбинације где се знало „ко коси а ко воду носи“, али према највишим представницима све зависније од Русије земље, поступало се тако да осете лично поштовање.
Тако је било и почетком 20. века са каном Хиве и емиром Бухаре, руском цару подређеним средњеазијским муслиманским владарима (њихове вазалне државе су тек бољшевици укинули и инкорпорирали у Совјетски Савез тј. његове федералне елементе у Средњој Азији). Бројна су сведочанства, и то из њиховог круга, која говоре о поштовању којим су обасипани од стране руских званичника.
Нема сумње да су поменути владари морали да поступају у складу са основном линијом руске политике, али није им стављано до знања – и то у време када ни индијске раџе нису могле да уђу у објекте намењене само Енглезима (нижег ранга од њиховог) – да су инфериорни спрам руског цара!
Русија се и данас држи истих принципа! То, нажалост, не могу да схвате они који су навикли да се другима клањају.
Да је тако, може се закључити и по циничним нападима из сарајевских медија на само исказивање чињенице да је Владимир Путин, лидер моћне Руске Федерације, примио Милорада Додика, председника једног БХ ентитета, као себи равног. А баш тако је било!
Ко пажљиво прати снимке сусрета и понашања актера, то лако може да види, као и да се руски председник слично односи према другим „играчима“ које цени, било да се ради о првим људима руских федералних јединица – као што су чеченски председник Рамзан Кадиров или шеф Татарстана Рустам Минханов – или о лидерима савезничких држава економски и политички ослоњених на Русију, као што је Емомали Рахмон из Таџикистана.
Према онима који му нису баш по мери, из аудио-визуелних садржаја посвећених састанцима, да се закључити да је Путин мање срдачан али и да је његов однос према њима уистину уважавајући. Довољно је погледати материјале који се односе на његове састанке са премијером Јерменије Николом Пашињаном.
Ништа ту не исијава духом неравноправности иако, нема сумње, поменути државници и њихове земље, ни приближно, нису истог ранга.
Руси (не мешајмо их са Совјетима јер разлика је велика, али сада нема простора да у њу улазимо) се труде, за разлику од „демократских“ Западњака, да се то не истиче и са оним политичарима који им нису баш пријатељи, камоли када су у питању они које тако истински схватају.
Опет, довољно је погледати снимке боравка наших лидера који на понижења пристају, у Бриселу и тим пре Вашингтону. То је скоро за плакање ако се ради о посматрачима са иоле националног поноса.
Њега, нажалост, бар када се ради о односу према великим силама, изгледа многи у нашем окружењу немају. Навикли су кроз историју да им геополитички моћници нешто дају, а они им се заузврат кротко клањају и служе. А када се једном, како то наш народ каже, прода вера за вечеру, то вековима обликује менталитет.
Опет, Срби су имали другачију судбину.
Борили смо се и страдали, инатили смо се али и преко трња стизали до тога да будемо своји на своме. То све важи и за савремену Републику Српску.
Створена је у отаџбинском рату нашег народа, када су силе које нам добро не мисле биле најјаче. А одржана је упркос бруталним притисцима оних који не знају ни за реч, ни за морал, већ сваки договор изврћу и злоупотребљавају како им одговара.
Они су, како би наградили своје БХ вазале, пробали да РС, са нивоа пуноправне чланице сложене босанско-херцеговачке државне заједнице, нелегално спусте у ранг обичне самоуправне јединице, релативно централизоване федерације. То и даље покушавају али наишли су на чврсти српски зид.
И, колико су због тога фрустрирани, толико у Москви имају искрено поштовање за оно што, у судару са опонентима много веће снаге, чине наш народ у РС и његово руководство на челу са Милорадом Додиком.
Зато је он по правилу у Русији – овај пут у Казању, престоници Републике Татарстан – примљен уз истицање не само равноправности, већ и руске благонаклоности.
Република Српска је својом одважношћу у Русији стекла статус који имају пуноправне, и то респектабилне државе. То је – а не само престижан орден, истоветан ономе који је добио председник суверене Србије – признање за храброст Додику и српском народу у РС.
Али, да је стварно тако они који су од отоманске понизности стигли до евроатлнантске вазалне зависности, никада неће моћи да разумеју. И то искрено а не са намером да нас вређају. Колико, нажалост, (не)поштују себе у односима са својим менторима, толико (не)верују да српски лидери имају значајан статус у Русији. И да је Додик, за Путина, речено старинским речником, „драги брат“, а не нешто испод тога. Као и да Срби не теже томе да источне или западне од Дрине, наше земље постану руска „губернија“, нити Русија помишља да нам намеће (не)формалан вазални статус.
Не треба се љутити што тако накарадно мисле и говоре. То је усуд оних у нашем окружењу што сањају великодржавне снове а и сами знају да им је државност поклоњена, а не произашла из аутентичних државотворних процеса као код Срба!
На нама је једино да не допустимо да своја хегемонистичко-унитаристичка правила, намећући их уз помоћ туђих бајонета, пројектују на Републику Српску.
