Анђелковић: Намере окупатора сада иду до темељног поништавања Републике Српске

Драгомир Анђелковић

06:20 08.01.2024.

Фрустрирани мирнодопски агресори бар више не скривају своје „ратне циљеве“

Срби су у Југославији, као конститутивни народ, имали право на самоопредељење на целој њеној територији, где год су били већина. Право народа на самоопредељење до отцепљења било је старије од, тек касније уведеног, истоветног права република.

У случају да се нека или неке од њих за то определе, било је јасно да је промена статуса, априори, немогућа на целокупној територији тих република, већ опсег будуће државе зависи од ставова конститутивних југословенских народа који у њој живе (а у уставу БиХ и Хрватске додатно је била истакнута, на федералном нивоу дефинисана, српска констиутивност).

Чињеница је да сва та питања нису била у југословенском законодавству разрађена, али су начелно била јасно постављена. Уз то недвосмислено је било речено да је за сваку одлуку у прилог промена граница Југославије и њених република, био потребан договор свих фактора, односно консензус народа и република.

Они који су кренули сепаратистичким путем, на то се нису освртали.

Једнострано су проглашавали независност „својих“ република (игноришући вољу Срба унутар и ван њих, без чијег пристанка одлуке нису биле легалне и легитимне).

Српски народ је, што је било и за очекивати, на то одговорио издвајањем територија на којима је представљао већину унутар сецесионистичких република и отпочињањем државног организовања на тим просторима.

Тако се, у сепаратистичком вртлогу, распала и Босна и Херцеговина 1992. године. У околностима када су се суочавали са покушајима мајоризације на нивоу заједничких институција, те је било јасно да БХ муслимани и Хрвати (противно својим интересима али по инструкцијама Загреба) гурају републику ка сецесији, Срби су почели процес државног конституисања тамо где су били већина.

Није им, у тој фази, намера била негирање БиХ, већ спречавање анулирања сопствене суверености. У том контексту је 9. јануара 1992. године, одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, створена „Република српског народа Босне и Херцеговине“.

Пошто су БХ муслимани и Хрвати једнострано прогласили независност 1. марта 1992, Срби су изнуђено кренули својим самосталним државним путем. У складу са тиме је и наша држава настала на рушевинама БиХ, у августу 1992. године, преименована у Републику Српску.

Уследио је „Отаџбински рат“ од 1992. до 1995. Сарајево, подржано од стране западних ментора, пробало је силом оружја да наметне нелегалну независност и унитарни карактер нове БиХ, српском народу и његовој републици. Срби су, опет, инсистирали на свом праву на самоопредељење. Непоколебљиво су намеравали да наставе да живе у државној заједници са Србима из других крајева Југославије или, ако то није могуће, независно. У томе је протекло неколико крвавих година.

Рат је, компромисно, окончан у Дејтону 1995. године. Срби су пристали да остану у оквиру БиХ али она је дефинисана као, пре конфедерална него федерална, заједница два равноправна ентитета и три конститутивна народа.

Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995, Република Српска је постала међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.

Допадало се то БХ унитаристима или не – то су непобитне чињенице!

За Србе је то био истински и искрени компромисни основ за изградњу боље будућности народа БиХ, док су БХ муслимани и инострани фактори који су иза њих стајали, целу ствар доживљавали као замку за српски народ.

Ако нису могли да га победе на бојном пољу, покушали су га преваре у миру, и полако му наметну све оно што је у рату успео да спречи.

Отпочео је процес перфидног отимања овлашћења од РС, како би БиХ у неколико корака била претворена у релативно централизовану федерацију. РС, после почетне збуњености, томе се успешно супротставила.

Отимачи уставних овлашћења ентитета, свесни да ништа по старом неће постићи, после неког времена прешли су из пузеће у отворену офанзиву.

Она, колико год била хистерична, наилази на чврсти српских одбрамбени зид. То је БиХ осудило на сталне турбуленције, али бар нешто је у томе позитивно.

Фрустрирани мирнодопски агресори бар су јасно обелоданили своје „ратне циљеве“. Нема више лажи и скривене преваре.

Намере окупатора, то је сада нескривено, огледају се у темељном поништавању Републике Српске. То се, између осталог, види и кроз накарадно инсистирање на решењима којима би она потпуно остала без имовине, укључујући и сво земљиште – а каква је онда РС држава без њега? – али и симболичким негирањем њене државности.

Окупациони (Анти)Уставни суд БиХ – у коме постмодерни колонијалисти имају арбитражну улогу – покушао је да укине обележавање 9. јануара као Дана Републике Српске. Објашњења за то су потпуно несувисла. Зато је смисао јасан: рушење једног од носећих стубова РС.

Сарајевски хегемонисти и НАТО окупатори покушавају да сведу РС на пуку административну јединцу драстично ојачане БиХ. Српски народ то не допушта и на све покушаје рушења уставног поретка одговара његовом доследном одбраном.

Због тога и ову прославу великог празника Српске, дочекујемо у пат позицији. Окупатори и њихови помагачи кидишу, они који бране слободу, не само српског народа већ целе БиХ, не одустају од отпора.

И не смеју то да учине. Не само због права и правде већ и мира у региону. То и грађани Србије, који некада – збуњени свим оним што се дешава од РС, преко Црне Горе, до Косова – у потпуности не схватају шта се дешава западно од Дрине, морају да разумеју.

Агресивни покушаји продубљивања окупационог поретка, на штету уставног уређења БиХ произашлог из Дејтонског мировног споразума, могу да доведу до нових великих несрећа. То нису празне застрашујуће приче! Демоклов шиљати мач виси над свима нама!

Ако Американци и део њихових ЕУ помагача, силом крену на РС (укључујући и оне који је представљају), њене државне структуре и народ томе ће се одлучно одупрети. Србија, која је гарант Дејтонског споразума, мораће да стане уз свој народ.

Тако бисмо стигли до нове балканске експлозије. То никоме не треба!

Зато је официјелни Београд дужан да обележавање 9. јануара схвати као позив на дипломатску акцију, много озбиљнију од свега што је до сада чинио, усмерену ка Савету безбедности УН али и свим великим силама и другим држава, које су спремне да чују аргументе.

Боље је данас да скупимо храброст и проактивно делујемо, макар се замерили Вашингтону, Лондону и Бриселу, него да релативном пасивношћу призивамо њихове даље безобразлуке, који прете да се отргну контроли.

Као матична држава српског народа у целини – што јасно произлази из 1. члана Устава Србије – она је дужна да сада крене у национално-одговорну и миротворачку офанзиву, а не да из сенке начелно подржава Бањалуку, а избегава да стане на црту западним мирнодопским агресорима.

Тиме привлачи несрећу, као што је гурањем главе у песак призвала нови талас притисака у вези са Косовом. Сви знамо докле нас је до довело!