Прочитај ми чланакОбруч који гуши Александра Вучића чине три фактора, са којима он, као четврти чинилац, мора да се носи. Народ који га, ма колико опозиција била збуњена, снажно притиска да остави Србију на миру. Америка, која му, с друге стране, то не да док не исплати дуг који према њој има. Коначно, у игри су и сарадници криминално-насилничког типа. Они, колико год мало (правих) школа имали, добро умеју да броје паре и затворске године. Да без првог не би остали, док би их другим обилно „наградили", спремни су да раде оно што најбоље знају. Макар и на штету свог господара. Они Вучића сада снажно притискају да упркос налозима из Вашингтона иде на изборе и, како се надају, неко време настави по старом!
Чувена битка „три цара“ код Аустерлица одиграла се крајем 1805. Од Лондона до Москве, очекивало се да ће удружене снаге Русије и Аустрије поразити Французе. Тога су се прибојавали и у Паризу. Наполеон још није стекао ореол непобедивости. Међутим, судбина му се већ осмехнула. Млади француски цар је извојевао победу за коју многи сматрају да је највећа у његовој брилијантној војничкој каријери. Русе је сатерао у њихове границе, а Аустријанцима је задао такав ударац да се француска застава завијорила над Бечом.
Посредник који је од стране Аустрије и Русије био одабран да после њиховог тријумфа Бонапарти уручи мировне услове, код њега је отишао да понизно затражи крај рата. Наполеон га је са осмехом саслушао и потом му одговорио да се нада да његови царски опоненти схватају да је Фортуна променила адресу. Они којима је то поручио, нису били политички аутистични. Разумели су ко је постао љубимац римске богиње среће, и нису оклевали да његовим захтевима изађу у сусрет.
Вучић као атеиста не верује у Бога, а ни у митска бића из паганских времена, али добро зна шта су у политици трендови и какве су (не)прилике које они носе. Од њих може да се бежи али не и да се побегне. Јасно је и да види да га је Фортуна напустила. Уосталом, једанаест година љубави са њом, за сваког нормалног, већ је више од онога што се и сања. Али за разлику од Франца ИИ и Александра И, „наш“ Алек Самозвани процењује да има смисла да покуша неко време да игнорише реалност. Покушаће да поново силује напаћену Србију. Још га није уверила да му то није најлакше решење!
Аустријски и руски императори могли су Наполеону да дају велике уступке – колико год били болни – и тако купе опстанак на власти. Вучић нема ту могућност, а не зна у каквом стању би био после пада. Он не сумња у то да би склизнуо са трона ако би испунио оно што грађани траже. Замислите Остапа Бендера који се одриче варања. Шта би онда радио? Деинсталирање монструозног механизма медијске хипнозе, пресипања гласова те застрашивања – што је Вучић разрадио до савршенства – показало би да је умишљени српски цар го. А после свега што је учинио, своју опскурну владавину не би могао да замени за нормално опозиционо деловање. Како се сеје тако се и жање!
Зато ће Вучић покушати да још неко време секиром прави бразде по српској земљи. Није да се он не би помирио са тиме да већ сада оде са власти и препусти је неком свом сатрапу који би му неко време чувао леђа. Урадио би он и то. Али зна да није обавио косовски посао који је, сада је то очито, био део његове погодбе са Вашингтоном. Код Американаца ништа, а поготово владарска вечера, није џабе. А не би хтео „Аца Србин“ да ризикује да прође као Норијега.
То је разлог што ће морати да настави да води унутрашњи рат против већинске Србије, који не може да добије. Кажу му западни ментори да мора да покуша да купи још неко време и изгуби рат тек пошто помогне Белој кући да успешно окончају агресију коју је отпочела 1999. Ескобар, Хил и остатак екипе која се нама бави, померили су тзв. донаторску конференцију и уз њу формално потписиване од стране официјелне Србије косовске капитулације, за крај године (уместо у августу). До тада Александар Државоразорни мора да смисли шта ће, те да то реализује на добробит Вашингтона а штету Србије. Али без избора, јер на њих му не дају да иде, пошто би косовска прича била пребачена за следећу годину!
Покушаће стога „Аца Србин“ да се по сваку цену са неким из опозиције нагоди (прозападне и тзв. патриотске, обе су за то битне), а да друге што више посвађа и маргинализује. Спреман је да ради тога прави и владу националне преваре, где би потенцијалним партнерима доста тога дао, што му, склоном да само узима, до сада није било својствено. Јер, важно је то још једном истаћи, свестан да је напуштен од Фортуне, прихватио је да буде одлазећи Ђукановић, али то ће му бити даровано тек пошто оконча прљави задатак који има. До тада му шаљу слике Норијеге у затворском оделу. Полазећи од тога, не брани више Вучић власт, већ слободу и стечену сласт. За себе и најближе окружење. Када се ради о осталима што се гурају око њега, баш га брига, то су за њега безвредне слуге. Једино је проблем што они тако не мисле. И неки су ту у стању да се боре да не испадну жртвени овнови.
Услед тога „наш“ самозвани „врховни командант“ налази се у пакленом обручу. Много горем него што на први поглед изгледа. Вишеструко би му било лакше да се ради само о (гео)политици. Али не ради се. Обруч који га гуши чине три фактора, са којима он, као четврти чинилац, мора да се носи. Народ који га, ма колико опозиција била збуњена, снажно притиска да остави Србију на миру. Америка, која му, с друге стране, то не да док не исплати дуг који према њој има. Коначно – што се често заборавља – у игри су и сарадници криминално-насилничког типа. Они, колико год мало (правих) школа имали, добро умеју да броје паре и затворске године. Да без првог не би остали, док би их другим обилно „наградили“, спремни су да раде оно што најбоље знају. Макар и на штету свог господара. Они Вучића сада снажно притискају да упркос налозима из Вашингтона иде на изборе и, како се надају, неко време настави по старом!
Сећамо се шта се десило током протеста пољопривредника у Панчеву. СНС батинаши, предвођени генералним секретаром владе, растерали су незадовољни народ. Показало се да Беливук није изузетак, већ само елемент у криминалном систему који и даље функционише. Он је у затвору а све је у његовом „ресору“ остало исто. У питању су СА или СС одреди напредњачког режима, који за њега обављају, када затреба, оно због чега им је дато да неометано за себе реализују разне црне послове. Али, како упућени кажу, последњи пут им са врха нису послали налог да делују против мирних грађана на југу Баната. Вучић добро зна када му тако нешто користи, а кад штети.
Панчевачка акција је само долила уље на протесну ватру. То је била порука неког српског Рема (вођа СА одреда кога је Хитлер елиминисао током ноћи „Дугих ножева“ 1934. године) или прецизније групе њему сличних, да неће кротко пристати да прођу слично као некадашњи нацистички шеф смеђих кошуља. Јасно им је да када се Вучић негде са својим ужим кругом дислоцира, многи од њих ће бити препуштени конкурентима којима су се јако замерили док су деловали са привилегованих позиција блиских властима или, ако буду имали „срећу“, да ће доспети у руке у неком тренутку ослобођеног српског правосуђа.
Ништа од тога им није по вољи, те су стога спремни да са собом у вртлог повуку и онога коме и даље номинално служио. Људски је то, а тим пре мафијашки. Зато су ти опасни људи за Вучића бар привремено већи терет и од Американаца, и од народа који је устао без намере да брзо седне. Зато озбиљно треба схватити његову најаву да ће ићи на превремене изборе те ће се очајнички – користећи државне фондове као партијске, уцењујући кога може, насилнички притискајући све до којих досеже – борити да из њих изађе накратко као победник. Лакше би му било да се са релевантним делом опозиције нагоди без избора, али ако то не може, преломио је да у њих иде. Тако код картела ствара представу да већ није покренуо бракоразводну парницу која може много да га кошта.
Колико год да се то не допада Вашингтону, осећа да мора да покуша да сруши зид главом ако не може другачије. При томе зна да ће многи бојкотовати изборе које планира, али се нада да ће довољно политичких чиниоца купити или уценити да на њима учестују. Штавише, можда после њих и уђу у владу националне издаје. Она ће имати задатак да оконча оно што Александру осигурава безбрижан живот после силаска са власти. Тако би задовољио Америку, додуше касније него што жели, али пре него што се одлучи да се са њим обрачуна. Добро зна да ће му, када добије оно шта већ дуго хоће, опрости изврдавање наређења и кашњење. Као што ће и део шефова картела искористити добијено време да се на време извуку из Србије. Са глупљима који то не учине, нада се Вучић, већ некако ће изаћи на крај.
Да све тако не би и било, да нас аутократа не би осудио да живимо у крњој Србији која би била окупирана на нови начин, спремимо се за продуктивнији вид отпора од садашњег. Режим нема решење за то ако га народ прогласи за фактор унутрашње окупације, за узурпатора власти, и у духу пасивног отпора почне да га бојкотује. Државне институције тада више не би биле признате као такве, порези не би били плаћани, сваки други облик обавезе према отетој држави не би био испуњаван. И то уз склапање договора са онима који претендују да у будућности преузму државно кормило, да за то на себе преузму одговорност, односно да као некада у Нишу, не дај Боже, накнадно не траже од грађана да сносе цех. Још нешто: као сарадник унутрашњег окупатора био би третиран свако из садашње опозиције ко му пружи руку пре него што испуни народне захтеве!
Такав став, што пре прихваћен од стране нормалне Србије која протестује – а свакако и дела опозиције која јој у томе помаже – онемогућио би превару коју Вучић припрема. Са изборима или без њих. Уз то и дестимулише свакога ко калкулише да овако или онако прода душу „ђаволу“, да то и уради. А „наш“ мали враг сам даље не може, и када дефинитивно схвати да подвала коју осмишљава неће моћи да прође, почеће и против воље САД и својих јуришних одреда озбиљно да преговара око реализације већ дефинисаних захтева грађана. Вучић је спреман да иде главом кроз зид када процени да је он од блата, али неће ударити у камен, ризикујући да сломи лобању.
Пробаће и после тога некако да се извуче. Али како ће или да ли ће то евентуално постићи, о томе нека сам брине. Нека своју бендеровску креативност употреби да покуша да се искобеља из загрљаја Америке и картела. Па шта му Бог да. Нама је пре свега битно да остави Србију на миру. Као и да они са којима је шуровао на Западу схвате да неће моћи све да буде онако како су замислили. То не значи да се и после Вучића са њима нећемо натезати, али боље је и то, уз шансу да нешто од угрожених националних интереса сачувамо, него да све кротко дамо како би Александар за себе купио милост! Зато напред, ка унутрашњој победи, која нас помера даље од геополитичке провалије и домаћег извора куге. Фортуна се умешала у српски народ и спремна је да му помогне да извојује свој мали Аустерлиц. Само је битно да не станемо!
