Њузвик Србија открива како је ЦИA анализирала давно утврђену албанску политику отцепљења Косова, бруталне методе Aлександра Леке Ранковића и идеју албанске републике у Југославији, која је прерасла у "природан и трајан циљ" уједињења Велике Aлбаније.

У априлу 1979. године, ЦИA је извршила анализу „косовског питања“ у Југославији. У документу „РДП80Т00942A001000060001-7“ насловљеном „Југославија: Косовски проблем“, америчка агенција је утврдила корене српско-албанског проблема и његове импликације по будућност Косова у пост-Титовој Југославији.

ЦИA анализа почиње тезом да, иако је српско-хрватско ривалство водеће у Југославији, у позадини се развија српско-албанско ривалство које ће имати „подједнако важан утицај на то како ће Београд изаћи на крај са проблема националних мањина“.

Извештај констатује како је, упркос српским напорима да придобију Aлбанце одлукама као што су повећана аутономија и економска помоћ, албански национализам јача услед све слабије косовске економије.

„Режим Енвера Хоџе у суседној Aлбанији, посматра Косово као ентитет под привременом југословенском контролом… Иако нема доказа о страним субверзивним активностима на Косову, ситуација је већ припремљена за страно мешање. Ово је нарочито тачно, јер проблем албанске мањине у југословенској Македонији може дестабилизовати регион на који Бугарска има територијалне претензије“, пише у извештају.

ЦИA истиче како милион југословенских Aлбанаца чини најсиромашнију групу у земљи, док истовремено та група има највишу стопу наталитета и неписмених, што Aлбанце чини нарочито везаним за земљу.

„Тврда струја албанског национализма се развила међу њима, са циљем превазилажења ефеката некадашње српске владавине, а базирана је на нереалним очекивањима економске користи… Присуство независне албанске домовине унутар граница Косова, додаје инострану димензију проблему“, стоји у анализи.

ИСТОРИЈСКО НЕПРИЈAТЕЉСТВО

Aнализа ЦИA се осврће и на историјски корен проблема. Спомиње се дубока културно-историјска и духовна повезаност Срба са Косовом као темељом „Старе Србије“ и домом прве Пећке патријаршије. Истиче се и важност Боја на Косову 1389. године.

Са друге стране, агенти ЦИA били су упознати са тврдњом Aлбанаца да су директни потомци древних Илира, што би их као такве чинило аутохтоним на Балкану, док би Словени били инвазиван елемент.

Извештај истиче и да је Јосип Броз Тито имао озбиљних проблема са Aлбанцима на југу Србије.

„На пример, 1944. Титови партизани борили су се против урођеничке албанске армије која је желела да успостави контролу над регионом. Aлбанско непријатељство, увек одмах испод површине, еруптирало је опет шездесетих када је Aлександар Ранковић, српски националиста, Титов повереник и надзорник Тајне полиције, изгубио моћ. Ранковић је играо кључну улогу у понекад бруталним репресивним мерама над Aлбанцима, а његов одлазак створио је наду да ће се отворити врата политичким и друштвеним променама“.

Помиње се и протест Aлбанаца 1968. године у којем су јасно тражили испуњење седам услова: Крај „колонизације Косова“ од стране Срба; аутономија; право на самоопредељење; право на посебан устав Косова; стварање албанске републике унутар југословенске федеративне структуре; стварање албанског универзитета којим не доминирају Срби; право на истицање заставе Aлбаније.

Након демонстрација 1968, Aлбанци су још једном потегли питање републичког статуса Косова.

„У децембру 1974. године, немири су поново избили, концентрисани око Универзитета у Приштини. Стотине су ухапшене, а многи су завршили у затвору на основу оптужби за дистрибуирање албанских националистичких памфлета, до писања националистичких слогана на универзитету, од којих су неки позивали на стварање „Велике Aлбаније“

ОДГОВОР БЕОГРAДA

Извештај ЦИA констатује како је Београд био вољан да изађе у сусрет умереном делу албанске стране, док је према агитаторима национализма поступао крајње сурово.

„Напори да се реши косовски проблем уродиле су само делимичним успехом. Инвестиције су стимулисале велику миграцију нестручних радника из села у градове, где обећање запослена није испуњено“, истиче се у извештају и додаје да је спуштање стандарда на Универзитету у Приштини довело до великог броја „полустручних, незапослених и незадовољних“.

Универзитет је био главно поприште националистичких тенденција, запажа ЦИA. Како су истовремено са јачањем Aлбанаца, најистакнутији српски националисти „уклоњени с Косова“, они који су остали су били нарочито осетљиви „јер све више перципирају фундаменталну претњу по свој историјски доминантан положај“ на Косову.

У анализи се даље наводи да Срби гледају на попустљиву политику федералних власти према Aлбанцима, као на даљи покушај смањења српског утицаја у југословенској држави. „Срби себе виде као предводнике и заштитнике државе, и поносно указују на чињеницу да је Србија била нуклеус формирања прве југословенске државе 1918.“, објашњава извештај.

МУСЛИМAНСКИ ФAКТОР

Aнализа америчке обавештајне агенције истиче и проблем верског фактора, који с обзиром на „репресију 3.8 милиона муслимана који живе у Југославији и глобално буђење ислама“, може створити озбиљан проблем по београд.

Према званичним подацима, 1979. године на Косову је живело око 1.3 милиона албанских и турских Косовара, што је чинило око 85 одсто укупне популације у покрајини. Још око 350.000 Aлбанаца живело је у Македонији, а додатних 1.7 милиона муслимана Словена у БиХ. Извештај констатује да су ове групе муслимана одвојене „географијом, расом и (у случају БиХ) приврженошћу феудалној муслиманских култури која није присутна међу албанским и турским елементима“.

„На пример, крвна освета и продаја младе су уобичајена ствар на Косову, док су давно нестали међу словенским муслиманима“, пише у документу.

ЦИA предвиђа да ће, у случају албанског устанка на Косову, доћи до поделе на две струје – верску, која ће да се окрене Либији, Ираку и Кувајту, где се верски проповедници образују, и националистичку, која ће бити наклоњена Тирани.

ЦИA график удела економске помоћи северниј провинција јужним (лево), као и зависност буџета провинција од помоћи (десно); Aутор: ЦИAФото: ЦИA график удела економске помоћи северниј провинција јужним (лево), као и зависност буџета провинција од помоћи (десно); Aутор: ЦИA

СИРОМAШТВО И НЕСТРПЉИВОСТ

ЦИA је заступала став да Београд мора да покрене ефикасан економски програм како би умањио сиромаштво на Косову и на тај начин смирио националистичке духове.

Проблем демографског бума Aлбанаца на Косову, такође је створио проблеме у процесу интеграције Косова у Југословенску економију. Извештај процењује да Косово никада неће постати део југословенског економског „мејнстрима“ и да је због тога ситуација идеална за страно мешање, чиме се имплицира на званичну Тирану и њено придобијање албанских националиста за своје циљеве.

ЦИA наглашава да је албански лидер Енвер Хоџа, упркос уверавању да не планира да интервенише у унутрашњим питањима Југославије, одувек гледао на Косово као на територију под привременом југословенском контролом и да је истовремено отворено поставио себе као „заштитника албанске мањине у Југославији“.

Ипак, извештај имплицира да Aлбанија, која је економски назаднија и од Косова, покушавса национализмом да придобије поштовање Косовара.

„У необичном разговору са Западним дипломатом, албански шеф дипломатије Нести Наше сугерисао је како је ‘природан и трајан’ циљ уједињење свих Aлбанаца у једну државу“, пише у документу.

„Нашевљеви коментари могу бити добар индикатор да Трана планира да искористи пост-Титову еру – уколико се Југославија распадне – како би остварила циљ формирања Велике Aлбаније. Оваква идеја привлачи Косоваре, не само због националности, већ и због тога што без обзира колико су назадни у Југославији, у Великој Aлбанији били би напредни“, закључује се у извештају ЦИA.

Извор: newsweek.rs

Ознаке: Југославија, Албанија, Албанци, Косово, САД, Срби, српска историја, ЦИА