Pročitaj mi članakOno čime je američka administracija nekada voljela da se pohvali kao svojim vrijednostima, od osjećaja za ispravnost, moralne superiornosti, preko demokratije i ljudskih prava, odavno je isčezlo iz američke unutrašnje politike.
Оно чиме је америчка администрација некада вољела да се похвали као својим вриједностима, од осјећаја за исправност, моралне супериорности, преко демократије и људских права, одавно је исчезло из америчке унутрашње политике.
Од изузетности, остала је само жеља за њом, и сјећање на то да је само још један човјек у историји тежио изузетности нације, а име му је било Адолф Хитлер.
Постојање овакве државе данас се може свести на књигу под именом “Најљепши социјални експеримент савременог свијета”.
Нећемо се лагати да није било пута ка изузетности, од процвата културе, апсолутног лидерства у науци, слободе говора и независног судства, бијaше ту дијелова изузетности али и тамне стране те приче.
„Потонули смо и удаљили се од изворне Републике. А сада тонемо равно у фашистички систем у коме власт држе велике корпорације и ауторитативан режим који гази сваку личну слободу америчког држављанина.“ – рекао је Рон Паул за вријеме говора у Канзас Ситију, 18.2.2012.
На дивљем западу нема политичких новости, култура је епигонска, а без шерифа нико не би преживио. Економски фашизам узима маха у свакој пори америчког друштва баш као некада у Италији за вријеме Мусолинија. Није сензационална вијест да су комплетне САД подређене служењу корпоративних интереса и власника истих, да се народ држи под контролом полиције која прераста у нову врсту војске, да се формирају удружења са истим циљем темељне контроле и да слобода постоји само теоретски.
Америчка хегемонија је достигла свој врхунац посебно разрађеним системом бруталног искоришћавања других држава. Назовимо то економски вампиризам. Као што знамо, да би САД могле стабилно да функционишу њима је потребан непрекидан доток крви (такорећи економски крвоток) – високостручне снаге и капитала из других земаља свијета. Да би довели у своју земљу најбоље кадрове, врши се економски притисак на мање земље, санкције, шаљу се економске убице, стварају се све врсте проблема и тензија у држави како би високи кадрови својевољно напустили ту земљу. Њихови људи на власти омогућавају пљачку сопствених економија и природних богатстава у замјену за одређени проценат, а санкцијама и ратовима бивају уништене националне државе које се томе супротстављају.
Из контролисаних држава са марионетским владама, опљачкани капитал креће пут њихових банака, а због тешких услова живота народи бијеже из својих држава водећи са собом и оне најстручније…тако се људски и финансијски капитал других земаља слива у глобални центар моћи хранећи тог економског вампира. Данас, није остало још много тога што се може узети јер опасност постаје превелика, стога САД удара на своју унију и производи мигрантске кризе и друге проблеме припремајући плодно тло за неко ново вјештачко исисавање свега здравог из Европске Уније.
Амерички избори су показали сав јад те државе, произвели су осјећај слабе демократије и једног урушеног система који је до данас гарантовао своје савршенство.
Од тешких и бучних ракета НАТО пакта које свугдје по свијету распоређује САД штитећи ваљда себе и све остале од тих неваљалих Руса, нису били у могућности сви у америчком врху да чују да такве ствари неће проћи без посљедица и да нису једини моћници на свијету, да Ердоган може да се окрене Русији, да Кина може да се договори исто тако са тим “неваљалцима”, и да можда неће моћи више у те државе да слијећу на црвени тепих.
У тренуцима када репресија хегемона достигне врхунац догодиће се бумеранг ефекат који ће се одразити искључиво на становништво сједињених држава, укидаће се готово сва радничка права, сви закони биће подређени корпоративним интересима, а обичан грађанин ће да буде под највећом контролом коју модерни свијет може да пружи.
Наравно, фашизам има своје начине да створи себи покриће за постојање такве државе, мас медији ће да убиједе своје грађане у величину њихове нације, неће постојати ништа битније од националног поноса, супериорност ће се истицати на сваком кораку као врхунац живљења, а јачање улоге цркве ће бити неминовно у очувању таквог система. Амерички милитаризам који засигурно не дјелује земаљском куглом са жељом ширења демократије ће једног дана дожвјети свој крах, бијес и мржња према америчкој нацији може да постане свакодневница, али ти јадни становници Атлантиде неће никада сазнати зашто их други људи све мање воле.
Принцип крв за нафту и глава за демократију ствара жртве, а неке жртве желе освету. Није случајно да је Трамп у посљедње вријеме појачао своју вулгарну и фашистичку реторику. Трампови коментари не само да приказују мржњу, фанатизам и искључивост, него потребно је увидјети да такви изрази расизма и фашизма одзвањају из дубине америчке културе и политике створене током четрдесетогодишње конзервативне контрареволуције. Доналд Трамп није једина таква фигура америчке политике, он је само највидљива личност од њих.
Шта би се десило када би фашизам постао дио свих институција?
Можда се историја националног социјализма не понови?
Страхује ли ико да овај пут побједа антифашизма може да изостане?
