Rusofobija je religija mržnje koju niko ne razume ili ne želi da prizna šta je njen uzrok. Hajde da probamo da pružimo odgovor

Русофобија има дубоке корене у Сједињеним Државама. Они сежу много дубље од цензурисане или искривљене стварности медија или политичких игара у Вашингтону. Оно што се мора – или би барем требало – прихватити јесте то да је русофобија систем веровања, баш као и религија, само без духовне природе, без светих проповедника, и нешто налик најгорој врсти религије. Русофобија је религија мржње коју нико не разуме или не жели да призна шта је њен узрок .

Хајде да пробамо да пружимо одговор. Испитаћемо како је америчко виђење света постало корен те мржње захваљујући напорима религијских мисионара и како је таква интерпретација на крају киднапована од стране дубоке државе. Приказаћемо како је моћна група, названа Кинески лоби, финансирана од стране огромне америчке војне помоћи, намеравала да финансира Чанг Кај Шеков лажни рат против Јапана, поткупи Вашингтон, придобије апсолутно све и како је почела да криви Русију за светске проблеме.

Иако је и сам Чанг био заклети комуниста и близак Стаљинов пријатељ, када су Кинези устали против његове неефикасне владавине након пораза Јапана и почели да подржавају Мао Цедунга, почео је лов на вештице у коме су проруски Американци и антифашисти били означени као кривци за „губитак Кине“. Сличан покушај „окривљавања Русије“ десио се кад су САД „изгубиле Вијетнам“ од Хо Ши Мина. Мали број Американаца се сећа или узима у обзир да је Хо био „амерички човек у Вијетнаму“ који се борио против Вијетнамаца и који је, у суштини, постављен од стране САД-а на чело Вијетнама након рата.

Тек када је Француска запретила да ће изабрати комунистичку владу, САД су вратиле своје колонијалне снаге у Вијетнам, што је резултирало њиховим војним поразом код Дијен Бијен Фуа 1954. године. Слично томе, САД су, у Кореји, наставиле да пружају подршку јапанској марионети Сингману Рију, након што се Јапан предао 1945. године. Док је Мекартур демократизовао Јапан, Америка је посматрала покољ демократских елемената у Јужној Кореји, што је довело до избијања свеопштег устанка у Северној Кореји који су САД назвале „инвазијом“. Ако вас ово подсећа на америчке акције у Сирији више од пола века касније, мислим да можемо рећи да се образац понашања наставља.

ДУБЉА ПОЗАДИНА

Пре свега, када се погледају Сједињене Државе у 19. веку и њихово тадашње виђење света, Русија је, такорећи, била потпуно изван америчког „радара“. Америка је прошла кроз значајне промене у популацији због масовне имиграције која је доста ојачала њену економију, не само у индустријској сфери, већ и у пољопривредној. Американци су почели да опажају свет, обични Американци, од којих су, у то доба, 85 одсто њих били мали фармери. Велика већина Американаца била је енглеског, немачког или шкотског порекла, протестантске вероисповести и генерално су заступали прогресивне вредности.

Почевши од 1840-их, амерички мисионари кренули су масовно да се настањују широм Кине и Африке, преко својих локалних цркава, а уз економску подршку малих фармера и трговаца. Американци су, такорећи, следили подвиге, односно успехе и неуспехе својих првих „дипломата“ док су, широм Кине и Африке, осниване школе и сиротишта, па чак и синдикати и пољопривредне задруге. Мисионари, који су обично били антиколонијално настројени, заступали су и хришћанство и америчке идеале представничке демократије, упркос томе што су у њиховој земљи ропство и женска права били ургентни проблеми.

Могло би се рећи да су те саме борбе биле вођене на домаћем терену и да не би дошло до укидања ропства да му се нису успротивили верски лидери попут Џона Брауна, који је помогао да се оснују амерички покрети за укидање ропства из Саборне цркве Сент Џонс у Спрингфилду, (Масачусетс) 1844. године. Браун је обешен 2. децембра 1859. године након што је предводио неуспешну побуну за ослобођење америчких робова. Сукоб који је из тога произашао и који је био значајно већих размера од Браунових могућности резултирао је смрћу 600.000 људи, али је означио и крај америчком ропству.

Иако Американци ништа нису знали о свету, они су били дубоко заинтересовани за деветнаестовековну Кину. Та земља, којом је владала последња династија Ћинг све до 1912. године, била је опседана од стране Запада, превасходно од Велике Британије у два Опијумска рата између 1838. и 1860. године.

Британија је Кини испоручивала опијум из Индије, преко Ротшилдове Источноиндијске компаније, све док Кина није забранила ову праксу. Америчка улога у свему овоме била је да се обезбеди испорука преко породица Кабот и Астор, некадашњих банкарских породица Кабота и Асторага из Венеције, које су се удружиле са Британцима како би управљали светском трговином, не само британског источноиндијског већ и турског опијума. Иако вуку порекло од сефардских банкара који су дошли из Шпаније пре 1492. године, велике породице из Бостона су своје огромно богатство створиле на трговини опијумом и касније хероином, што је увело Америку у рат у Централној Америци, Вијетнаму и свакако у Авганистану након 11. септембра.

Али вратимо се на Кину и утицај који је склоност Запада ка трговини наркотицима имала на ту земљу пре много година. Оно што обично није познато јесте да је у то време Кина била највећа економија на свету, која је извозила производе широм света. Након што је изгубила два рата са Британцима и била преплављена наркотицима, Кина је доживела економски колапс од којег није успела да се опорави у наредних 120 година. Убрзо након што је Британија сломила Кину, друге светске силе почеле су да је цепају, заузимајући њене луке. То је истиснуло САД из кинеске трговине и дубоко смањило британски утицај.

Тако је 1899. године амерички државни секретар Џон Хеј Кини послао низ дипломатских нота у којима позива на политику отворених врата која би теоретски повратила кинески суверенитет уз гаранције америчке морнарице и Британаца који су потајно стајали иза ње.

Мало ко је сумњао да би век хаоса могао почети руско-јапанским ратом 1904-5, раним рушењем руске монархије и почетком континуираног азијског конфликта како би се задовољио амерички експанзионисам онако како је то наведено у поморској доктрини коју је заступао Алфред Тајер Махан. Маханова политика је сада политика Џона Болтона и до данашњег дана свету прети ратом.

КАКО СЕ ОВО ОДНОСИ НА РУСИЈУ

Након Првог светског рата, велики део Европе је потпао под бољшевизам. Књижевици попут Хермана Хесеа су тај рат виделе као крај европске цивилизације и западњачке културе. Безобзирно убијање, за које се чинило да му нема краја, дискредитовало је сваку институцију коју је дотакло. Постало је јасно да је „демократија“ стављена на продају најповољнијем понуђачу будући да су и САД, као последња нада која је могла да оконча рат, на крају у потпуности биле укључене у ратна збивања.

Размотрите само „Варбурга“, оснивача и првог председника Система федералних резерви како пребацује америчке финансије у руке Ротшилд банкарског картела 1913. године. Оставши на том месту што је краће могуће, Пол Варбург је водио банкарску кућу Шифових у Њујорку. Још у 19. веку, Шиф је делио канцеларије са Ротшилдима у Франкфурту и постао њихов амерички агент. Према меморандуму Стејт департмента од 13. новембра 1918. године под називом „Бољшевизам и јудаизам“, Варбурзи су, преко корпорације „Кун, Леб и друштво“ из Њујорка, финансирали револуцију у Русији и били главни покретачи руско-јапанског рата.

Можда је погрешно све ове догађаје назвати „јеврејском завером“, будући да су они укључивали целокупну банкарску заједницу, укључујући и Џеј Пи Моргана и његове лондонске партнере. Међутим, како је Макс Варбург био тај који је послао Лењина у Санкт Петербург 1918. године, таргетирање Русије и финансијска контрола над Америком и њеном владом постали су велики део заједничког подухвата од краја 19. века наовамо.

НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Какве год да су се сплетке правиле против Русије током и након Првог светског рата (укључујући и „црвену пошаст 1918“), све се променило када су Русија и Сједињене Државе постали савезници против Хитлера. У САД су дуго порицане блиске везе америчких елита са Хитлером. Не само да је магазин Тајм 1938. године Хитлера прогласио „човеком године“, већ су америчке патриотске организације, Амерички први комитет, Комитет један милион и чак Америчка легија видели Хитлера као заштиту од две највеће претње које су мучиле елиту са Волстрита, а то су бољшевизам и изненадне демократске промене у њиховим земљама.

За време председниковања Френклина Рузвелта, почео је рат око тога ко ће контролисати Волстрит, док је Америка (чија су деца гладовала, често и без крова над главом) грцала у економском колапсу услед махинација Феда. Рузвелтове прве одлуке биле су окончање прохибиције и признавање Совјетског Савеза. Осам година касније, он ће се прикључити Совјетском Савезу у рату против Хитлера. Међутим, након Рузвелтове смрти 1945. године и пораза Хитлера, тај ратни однос ће се променити, што ће остати предмет бескрајних студија и спекулација.

КИНЕСКИ ЛОБИ

Са Рузвелтом на власти, амерички интерес у Кини се повећао, као и забринутост због јапанског експанзионизма широм Пацифика. Јапан је заузео Манџурију 1931. године током Хуверовог мандата и остао ту све док их Совјетски Савез није протерао 1945. године. До 1937. године Јапан је заузео Шангај и стекао контролу над кинеском обалом и индустријским зонама. У том тренутку америчка историја мисионарског рада у Кини долази до изражаја. Било је то 1931. године када је Перл С. Бак, ћерка америчког мисионара у Кини, објавила књигу под називом „Добра Земља“ која приказује патње кинеских сељака.

Уз америчку јавност која је постајала све више заинтересована за Кину и јапански варваризам који је пунио новинске ступце у Америци, економски рат са Јапаном поставио је позорницу за рат ширих размера. Са тим ратом је дошао и економски интерес за Кину и њеног владара Чанг Кај Шека, чија је жена, Маи Линг Сун, била ћерка методистичког мисионара Чарла Суна и сестра Т. В. Суна, оснивача Кинеске банке и „Ротишилдовог човека“ у Азији.

Без обзира на то што су Чанг и Мао делили исте вредности и чак заједно владали Кином до 1927. године, на крају је дошло до кинеског грађанског рата, који је избио због тога што су Маоа издали његови партнери из Куомитанга, што је заправо и омогућило јапанске упаде. И управо је грађански рат у Кини – који је уз посредство Американаца привремено обустављен 1942. како би рат против Јапана могао да буде настављен – поставио темеље за каснију ширу демонизацију Русије.

То је учинио Кинески лоби, скуп вашингтонских интерсних група које су пре рата подржавале Хитлера видећи у њему шансу да Европу (под америчким утицајем) упрегну у Хитлеров план „продора на исток“ (Drang Nach Osten). У складу са овим, било који Американци који су сарађивали са Русијом или који се придружили некој социјалистичкој организацији током америчког економског колапса, постали су „непријатељи државе“ и подложни прогону HUAC-а (Комитета Представничког дома за антиамеричке активности). Највећи заговорник овог прогона био је сенатор Џозеф „митраљезац“ Макарти, коме је помагао адвокат Рој Кон, ментор актуелног председника Доналда Трампа.

ПОКВАРЕНА ПЛОЧА

Резултат свега овога јесте да је Русија у претходних 70 година окривљивана кад год би се неко оклизнуо и пао. Тај механизам је почео са 500 милиона долара америчке помоћи Чангу, које је он реинвестирао кроз куповину корумпираних политичара из Вашингтона.

Ова клика, сада свакако део „дубоке државе“, коју је створио демократски председник Хари Труман, је довела Ајзенхауера на власт, врло могуће елиминисала браћу Кенеди, наштимала да Никсон два пута победи на изборима и, уз неке изузетке, доминира америчком политиком од свог настанка. Отуда, кад је Америка „изгубила Кину“, кривица је била на демократама. Тако су сви политички покрети широм света сада постали део „комунистичке завере“ коју једино може обуздати амерички милитаризам.

Доналд Трамп, наследник Роја Кона, више него иједан председник у последње време враћа Америку њеним експанзионистичким коренима. Окривљавање Русије је само један од згодних изговора који имају за циљ да оправдају више од сто година дуге напоре америчких опијумских барона.

Гордон Даф је ветеран америчке морнарице у Вијетнамском рату који је деценијама радио на питањима положаја ветерана и ратних заробљеника и саветовао власти у вези безбедносних питања. Виши је уредник и председавајући одбора Veterans Today.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: New Eastern Outlook

Oznake: analiza, Gordon Daf, rusofobija, SAD