Албанци присвајају српске богомоље и на Божић: Лажи о историји Богородице Љевишке

10:20 08.01.2024.

Ова задужбина краља Милутина једна је од највећих светиња српског народа, која је 2006. године сврстана на Унескову листу светске баштине у опасности

Под насловом „Црква Светог Премте у Призрену, универзална културна баштина Косова“, у културном додатку приштинског листа „Коха диторе“, аутор Агон Реја, докторант на Универзитету у Загребу,на најрадоснији хришћански празник Божић још једном фалсификује историју представљајући цркву Богородице Љевишке као храм подигнут у част „богиње Премте“, тачније свете Петке.

Такође, у ауторском чланку Реја је назвао Србе окупаторима који су дошли у Призрен са „освајачима Немањићима“.

Реч је о једној од највећих светиња српског народа, која је 2006. године сврстана на Унескову листу светске баштине у опасности.

Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију (1999), црква је под заштитом немачких војника. И поред тога, гађана је из ватреног оружја и запаљена 17. марта 2004. године од стране албанских вандала, за време Мартовског погрома.

Садашња црква, задужбина краља Милутина, подигнута је 1306/7. на остацима катедрале из 11. века, која је такође основана на месту старије, ранохришћанске цркве.

У тексту из „Кохе“ у прекрајању историје се иде корак даље тврдећи да је краљ Милутин „освојио Косово“, као и да су „Срби и Власи у Призрен дошли са освајачем Немањићем“.

„Према истраживачу Ненадовићу, у својој монографији ‘Богородица Љевишка’ из 1963. закључује се да ова црква није подигнута у српско или византијско време. Била је и старија, па се у проучавању њених темеља на основу археолошких налаза испоставља да је ова црква подигнута на темељима паганског дарданског светилишта, за које је археолог Еди Шукриу закључује да је она била локална богиња Прена или Премта“, наводи овај аутор.

Додаје да „црква Свете Премте“ прошла кроз седам историјских фаза, а последња је била „њено враћање у пређашње средњовековно стање 1912. године након брутално-шовинистичке инвазије Србије на Призрен“.

Аутор у овом тексту изражава отворено жаљење будући да је након погрома ова светиња „у српским и међународним академским круговима, описана су као српска црква“ и уврштена „на посебну листу српских средњовековних споменика под заштитом Унеска“.