АфД на путу ка статусу најјаче странке у Немачкој

Душан Достанић

07:20 04.08.2023.

Не само што је АфД друга по снази странка у Немачкој, него анкета Билда указује да партија има потенцијал да ускоро постане и појединачно најјача странка на савезном нивоу

Подршка опозицији у Немачкој расте. Према последњој анкети коју је објавио таблоид Билд, када би се у недељу у Немачкој одржали европски избори, Алтернатива за Немачку (АфД) би направила огроман скок.

Наиме, како ствари сада стоје, АфД би могла да рачуна на 23% подршке, што би био најбољи резултат ове странке. То значи да би АфД у односу на прошле изборе дуплирао проценат гласова. Дакле, не само да је АфД друга по снази странка у Немачкој, него ова анкета указује да партија има потенцијал да ускоро постане и појединачно најјача странка на савезном нивоу. Дакле, подршка АфД-у континуирано расте и то упркос покушајима маргинализације од стране других партија, лево-либералних медија те државних институција почевши од Службе за заштиту устава до Савезне централе за политичко образовање.

Према истој анкети Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) има 26% подршке, што у односу на прошле европске изборе представља пад од скоро три одсто. Иако је ЦДУ појединачно најјача странка, то је још увек далеко од удобне позиције. Након одласка Ангеле Меркел са чела странке, ЦДУ је мењала лидере и трпела поразе. Све то указује да странка није у стању да се идеолошки позиционира и пронађе свој идентитет, што је све последица дугогодишње политике Ангеле Меркел. Она је током своје владавине од хришћанских демократа начинила фактички социјал-демократску странку. Укратко, ЦДУ се налази у кризи за коју не уме да пронађе решење. Подршка странци не расте, док АфД напредује окупљајући један део бивших гласача ЦДУ.

Фијаско семафор коалиције

У овој ситуацији највећи губитник били би, ипак, Зелени који би са 20,5% пали на 15%. Пад није мали, поготово ако се има у виду да су Зелени владајућа странка и да они доминирају и одређују такт у немачкој политици. До пада популарности дошло је упркос снажној подршци коју Зелени уживају у немачким медијима. То није велико чудо, с обзиром да су се Зелени на власти показали као странка забрана која своје месијанске циљеве остварује малтретирањем грађана.

Социјал-демократска партија (СПД) канцелара Шолца освојила би, према овој анкети, 19% гласова и тиме би мало поправила свој резултат са прошлих европских избора. Међутим, ни они не би имали много разлога за задовољство. Наиме, прошли европски избори су за њих представљали убедљив пораз од кога се странка, очигледно, још увек није сасвим опоравила. Странка која се радо дичи својом дугом традицијом и својим познатим вођама сада далеко заостаје за опозиционим партијама и води земљу са мање од 20% подршке грађана. Када се узме у обзир да су Зелени и СПД носиоци садашње коалиције, види се да немачка влада не ужива подршку грађана. Судећи по овој анкети трочлана коалиција више не би могла да окупи већину.

Либерали (ФДП), који су такође у власти, донекле би поправили свој резултат са прошлих европских избора и освојили би седам одсто, док би Левица благо опала на пет одсто. Иако није реч о великом губитку, наследници источнонемачких комуниста имају разлога за забринутост ако се имају у виду интерне борбе у странци. Наиме, Сара Вагенкнехт, као најпопуларније и најпознатије лице ове партије, не крије неслагања са врхом странке по питањима спољне политике, миграција и идентитетске политике. То значи да уколико би Вагенкнехт напустила Левицу, странка би дефинитивно пала у политичку безначајност и остала би да животари само као политичко крило антифа батинаша и левих екстремиста са којима ова партија, иначе, одржава чврсте везе.

Наслеђе Меркелове

Према овом стању ствари, АфД би у Брисел могла да пошаље 25 посланика, а први међу њима је четрдесетшестогодишњи адвокат из Саксоније, др Максимилијан Кра, који је 20 година био члан ЦДУ, да би 2016. напустио хришћанске демократе и прешао у АфД. Међутим, Кра не припада онима у АфД-у који своју нову странку виде само као бољу (старију) верзију ЦДУ-а, или тек као млађег коалиционог демохришћана. Напротив, Кра је више него јасан када у интервјуу за недељник Јунге фрајхајт садашње стање описује као рђаво, а данашњу ЕУ према „агенди и структури” види као „катастрофу за Немачку и Европу”. У том смислу, он АфД посматра као истинску алтернативу која нуди сасвим нове позиције и појмове.

О Европи Кра говори као о „савезу отаџбина” чиме се јасно указује на потребу демонтирања бриселске бирократске машинерије. На страначком конгресу у Магдебургу где се одлучивало о листи кандидата за европске изборе Бјерн Хеке, лидер АфД-а из Тирингије, је то исто рекао другим речима: „Ова ЕУ мора да умре да би Европа живела”. Међутим, уколико је стање у Немачкој и ЕУ стварно толико лоше – како га описују Кра и Хеке – логично се поставља питање ко је за то крив. Одговорност за такво стање се, у првом реду, мора приписати управо Ангели Меркел и њеној странци, будући да је Меркелова давала тон и немачкој и европској политици последњих 16 година. Уколико је ЕУ једна корпумпирана радња (Марк Јонген) и уколико је масовно усељавање претња за европску цививлизацију (Рене Ауст) – онда је то наслеђе канцеларке Меркел.

Чињеница да је Кра носилац листе показује да је успео да окупи странку око себе и да изађе на крај са пропагандном кампањом коју су против њега водили не само противници из других партија, него и неки наводни конзервативци који још увек не умеју да формулишу другачију политику од везивања Немачке за Вашингтон. У том смислу, Кра АфД у Бриселу види као део фракције Идентитет и демократија, дакле у истом блоку са Слободарском партијом Аустрије, Националним окупљањем из Француске и италијанском Лигом.

Поред Краа у Брисел са листе АфД-а сигурно иду, између осталих, и Петер Бистрон, Рене Ауст, Марк Јонген, проф. Ханс Нојхоф, као и Томас Фрелих из подмлатка странке (Млада алтернатива). Тако ће омладинска организација по први пут имати свог официјелног представника у Европском парламенту. То значи не само да је АфД препознала важност омладинске организације, него и да је странка отворена за импулсе који стижу из патриотског цивилног друштва, односно оне мреже десних медија, издавачких кућа, платформи, покрета и кружока које нису део страначке структуре, али које остају блиске странци. Према речима Марка Јонгена у Брисел се одлази као у „врућу зону културне борбе”, а таква борба се не може водити без подршке патриотског цивилног друштва.

АфД и ЦДУ? Немогуће!

Није дуго требало чекати на реакције других странака. Манфред Вебер из баварске Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), сестринске странке ЦДУ, био је посебно оштар па је АфД назвао „противником и непријатељем”. Да не буде забуне, Вебер је рекао да АфД није „такмац”. Ово није први пут да политичари из круга ЦДУ говоре о Алтернативи као о „непријатељу”, што је занимљив избор речи. Наиме, до сада се стално понављало да је подела света на „пријатеље” и „непријатеље” карактеристика „екстремиста”. Сада политичари главног тока губе нерве и понашају се као да желе да свако мишљење које се разликује од њиховог искључе из игре.

Наравно, када се почне говорити о непријатељима мора се поменути и – Путин. Тако је Вебер констатовао да АфД помаже Путину. Дакле, ко није са нама – тај је са Путином. Према Веберовим речима, АфД доводи у питање оно што је за Немачку и читаву Европу донело „мир и благостање”, мислећи при томе на ЕУ. Поново је у питању занимљив избор речи, јер мир и благостање су у Немачкој и Европи свакако доведени у питање, али тешко да се то може ставити на рачун једне опозиционе странке. Пре ће бити да то може имати неке везе са Зеленима, будући да је из те странке министар спољних послова, Анелена Бербок, која је позната по изјави да је ЕУ у рату са Русијом. Иста странка је одговорна и за инфлацију, повећање цена струје и грејања у Немачкој, за пад животног стандарда, те за пропадање средњег слоја што се све, такође, правдало и ратом против Путина.

Међутим, према Веберовој логици управо је АфД – која стоји на становишту да рат у Украјини није њихов рат и да су примирје и мир у њиховом интересу, као што је то у Бундестагу изјавила Алис Вајдел – странка која угрожава мир. Из Веберових речи недвосмислено следи да ЦДУ, упркос спорадичним изјавама, не жели да буде део некаквог будућег конзервативног фронта. Дакле, не само то да се о некаквој будућој сарадњи између АфД-а и ЦДУ-а не може ни мислити, него ЦДУ остаје привржена наслеђу Ангеле Меркел. У то наслеђе спада и приближавање Зеленима и жеља да се са њима образује коалиција на савезном нивоу.

Укратко, демохришћанска идеја је мртва и онај ко са њом још увек рачуна изгубио је смисао за чињенице. Уколико жели да се успешно супротстави доминантној лево-либералној политици десница мора да изађе из сенке склеротичне хришћанске демократије и да формира нове позиције и појмове.