Pročitaj mi članakMarko Đurić je u svemu ovome pretrpeo nemalo neprijatnosti, ali nemojmo se pretvarati da je on žrtva. Nije on na Kosovu boravio kao predstavnik Srba, pa čak ni kao predstavnik srpske Vlade. Đurić je predstavljao jedan režim koji je svojim delima omogućio stanje iz koga je proisteklo besramno nasilje.
Није прошао ни дан од када је група маскираних и наоружаних људи изигравала полицијске снаге у Косовској Митровици, ухапсила директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића и као најгорег криминалца одвукла га у Приштину. Потом је исти ослобођен и депортован до Мердара, „границе“ између Србије и сепаратистичке творевине на Метохији и Косову.
Споменути инцидент је дубоко понижавајући. Не зато што је Ђурић провео неколико часова у приштинском ропству, већ што је држава Србија укинута на делу своје територије а њени грађани изложени насиљу и безвлашћу.
То што председник Републике каже да је Марко Ђурић поштовао процедуру не треба да буде извор узнемирености. Међутим, чињеница да било каква процедура постоји док Ђурић или било ко други одлази на север Косова и Метохије треба. Тај суштински проблематичан елеменат ове ситуације не би требало да засенче потресни снимци Ђурића кога вијају по улицама Приштине.„Дојче веле“ оцењује да су „бриселски преговори“ између представника Србије и приштинских сепаратистичких власти (квалификација моја, не новинара цитираног немачког медија) запали у тешку стагнацију.
Та стагнација је, чини ми се, последица невољности приштинских властодржаца – а много пре и далеко више – њихових западних покровитеља да штогод дају београдским сарадницима и тиме им омогуће частан пораз. Но, и поред драгоценог увида Слободана Самарџића да је „једно поразити Србију а друго своје пријатеље и сараднике у њој“, приштински властодршци и њихови ментори не дају чак ни нешто симболично. Неку корекцију граница. Или неку асоцијацију српских општина која би била нешто између дебатног клуба и културно-уметничког друштва. Ништа.
Тешко је отети се утиску да оваква дешавања представљају режирани покушај да се пословични жабац који се кува у сопственом сосу пребаци у експрес лонац. Можда ће он постати свестан врелине свог положаја али ће у магновењу термичког шока схватити – Заједница српских општина је велики успех и нека потпишу то што су већ наумили.
Било како било, немамо појма да ли је овде реч о унапред припремљеном сценарију или ескалацији нечега што је почело као размена оштрих ставова коалиционих партнера. Председник је већ искористио прилику да изрекне неколико оштрих патриотских празнословки.
Све је рекао осим две ствари које би нешто значиле – да ће моментално наложити (или очински саветовати) посланицима из Српске листе да се повуку из „Владе“ Рамуша Харадинаја и да ће се сам повући из бриселског преговарачког процеса. Каже, мислиће о тим стварима хладне главе.
Независно од позадине ове посете њене последице су несумњиво у интересу приштинских властодржаца. Ђурић је ту или Вучићева марионета или корисни идиот. Мада ни „синергију“ ове две незахвалне улоге не треба искључити.
Представник српске Владе – поред упозорења и малтене претњи из Приштине да му неће бити допуштено да борави на Косову – одважио се да пређе на територију коју контрoлишу сепаратисти без одговарајуће логистичке, обавештајне и безбедносне припреме. Да, део тих припрема су кратко подшишани корпулентни момци који у буљуцима прате наше званичнике приликом обиласка Косова и Метохије. Да се шанса за овакве инциденте сведе на минимум. Злу не требало.
Пошто су такве припреме изостале Албанцима је пружена прилика да и они изигравају да располажу снагом државне власти – ето, и они су некога депортовали са узурпиране српске државне територије.
Србима који су претекли на северу Косова и Метохије и који су и данас били жртве бесрамног насиља послата је – или је омогућено да буде послата – порука: ето, туку нас, све пендрецима преко леђа, шта ће тек бити с вама? (Као на оном нечувеном Шешељевом снимку на коме објашњава шта ће да буде ако се тамошњи Срби не повинују диктату Београда.)
Марко Ђурић је у свему овоме претрпео немало непријатности, али немојмо се претварати да је он жртва. Није. Он није на Косову боравио као представник Срба, па чак ни као представник српске Владе, иако је номинално њен службеник. Не. Ђурић је представљао један режим који је својим делима стање из кога је проистекло бесрамно насиље омогућио.
Марко Ђурић је службеник режима који је бесрамно обмањивао наше суграђане на Косову и Метохији. Режима који је силеџијским делима – разбијањем гласачких кутија, утеривањем Срба у гласачке торове чиме је систематски кривотворена њихова политичка воља и заокруживањем унутрашње независности косовске квазидржаве – укинуо српску државу у четири севернокосовске општине и поништио грађанска права наших сународника.
Председник Александар Вучић располаже једноставним механизмима којима може да недвосмислено разјасни шта о овоме мисли: да настави да подржава „Владу“ Рамуша Харадинаја или да не настави да омогућава опстанак те „Владе“.
Моћан механизам изражавања политичког става стоји на располагању и Ђурићу – оставка. Ако се не слаже са резултатима „косовске политике“ Александра Вучића, Ђурић може да поднесе оставку и посвети се мирном грађанском животу.
Можда више никад неће викати да водимо „5:0“ или „Ацо, Србине“, али ће Марко Ђурић – нагађам – и сутра бити службеник Владе Србије.
Зато он није жртва.
