Pročitaj mi članak
Продаја „Сартида“ америчком „Ју-Ес стилу“ једна је од спорних, према захтеву Европске комисије, која је прошле године упутила писмо влади Србије тражећи одговоре о 26 приватизација и других спорних послова.
Србија је потписник више међународних докумената чији циљ је борба против корупције. Свака наредна преузета обавеза је била прецизнија и обухватнија.
Тако, документ који су представници наше државе потписали – Конвенција УН против корупције из Мексика 2003. – говори о корупцији у правосуђу, јавним предузећима, политици, али и у приватном сектору. Тако је ред дошао на разоткривање Афере „Сартид“.
ИСТОРИЈАТ САРТИДА
Железара Смедерево наставља традицију производње гвожђа и челика и развоја металургије на овим просторима, чији су корени постављени пре готово 100 година.
Почетак металургије у нашој земљи везује се за Српско Акционарско Рударско Топионичко Индустријско друштво, скраћено САРТИД, које је основано 20. фебруара 1913. Било је то мешовито акционарско друштво мањинског српског капитала и већинског капитала страних акционара.
На простору поред Дунава, километар и по узводно од Смедерева, изграђени су први погони предратне железаре: ковачница, ваљаоница лима, поцинковаоница, Сименс-Мартинова пећ, ливница челика и ваљаоница профила. Тако почиње експлоатација и прерада железне руде, израда челичних конструкција за мостове, оправка вагона и бродова, а у ратним временима радило се и у служби одбране земље.
У Железари Смедерево, како се фабрика звала после Другог светског рата, 1946. године изграђена је још једна СМ пећ, друга ваљаоница лима и електролучна пећ, а капацитет железаре нарастао је до тада невероватних и рекордних 100.000 тона годишње.
Године 1960. Железара мења име у „Рудници и железара у Смедереву“. Године 1962. донета је одлука о изградњи Нове железаре на локацији у Радинцу, а камен темељац положен је 15. маја 1964. године. Пројектован капацитет износио је 1,4 милиона тона.
Године 1969. име је промењено у „Металуршки комбинат Смедерево“, скраћено МКС. У њему се између 1971. и
1979. године пуштају у рад нови погони: Агломерација, Висока пећ, Конверторска челичана, Хладна ваљаоница и Топла ваљаоница. Рекордна производња 1989. године је око милион тона течне фазе.
Првобитно име фабрике – САРТИД са обележјем године настанка 1913. враћено је 1992. године. После пет година, 1997. године САРТИД 1913 постаје Концерн црне металургије САРТИД а.д. са тржиштем у око 20 земаља.
У марту 2002. године Влада Републике Србије, У. С. Стеел и САРТИД а.д. потписују у железари Писмо о намерама и стратешком партнерству. 12. септембра 2003. У. С. Стеел је купио САРТИД а.д. у стечају, а у наредним данима и четири његова друштва. Регистрована је компанија У. С. Стеел Сербиа, д.о.о.
Железара Смедерево са погонима у Шапцу и Кучеву у власништву је Владе Републике Србије од 31. јануара 2012. године. Привредно друштво за производњу и прераду челика „Железара Смедерево“ д.о.о. регистровано је 10. фебруара 2012. код Агенције за привредне регистре.
ПОЧЕТАК ПРОДАЈЕ САРТИДА
Корупција у Сартиду је једна од највећих афера која је узбуркала нашу јавност. Продаја Сартида а.д. извршена је у току стечаја те компаније која је заједно са још шест зависних предузећа откупила компанија УС Стеел Кошице, која послује у саставу америчке компаније УС Стеел.
Купопродајна цена од 21,3 милиона долара се учинила многима ниска, а поготово после сазнања да је купац ослобођен свих дугова, који су се у то време процењивали на 1,7 милијарди долара. По свему судећи радило се о крупној корупцији у коју су били умешани највиши тадашњи представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит.
ИЗВЕШТАЈ САВЕТА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ О ПРОДАЈИ „САРТИДА“
Увидом у судска документа и на основу комуникације са Судом, Савет за борбу против корупције начинио је извештај у коме су констатоване следеће чињенице:
1. Трговински суд у Београду води шест предмета стечаја и то над предузећем „Сартид 1913“ и његових пет зависних предузећа и то: „Сартид стара железара“ Смедерево, „Сартид бели лимови“ Шабац, „Сартид – Вељко Дугошевић“ Кучево, „Сартид слободна зона“ Смедерево, „Сартид лука“ Смедерево.
2. Виши трговински суд у Београду донео је само једно решење о делегацији надлежности и то решење ВИИ Су 17/02-46 од 25.07.2002. године којим је извршио делегацију Трговинског суда у Београду за поступање у поступку стечаја над „Сартид 1913“ Смедерево.
За остала предузећа(5), Виши трговински суд и Трговински суд у Београду нису доставили нити су у својим извештајима навели да су донета решења о делегацији што значи да је у стечајном поступку над предузећима „Стара железара“, „Бели лимови“, „Вељко Дугошевић“, „Слободна зона“, „Лука“ поступао Трговински суд у Београду, који није надлежан. У смислу члана 8 наведеног Закона, стечајни поступак спроводи суд на чијем је подручју седиште дужника. Трговински суд у Београду није надлежан, јер се седишта наведених предузећа не налазе на подручју овог суда.
3. Виши трговински суд није јасно дао разлоге због којих је извршена делегација Трговинског суда у Београду у предмету „Сартид 1913“. Ово је требало образложити како би се искључила могућност да је предмет „намештен“ Трговинском суду у Београду, ово тим пре што за остала предузећа нису урађена решења о делегацији па није јасно како је стечај спроведен од стране Трговинског суда у Београду.
4. У стечајном поступку законски је регулисан редослед радњи које се предузимају од стране органа стечаја, јер одређене радње не могу се предузети док се не предузму претходне радње из тог редоследа. Тако се након отварања стечајног поступка прво предузима радња увођења стечајног управника у дужност у смислу члана 96 наведеног Закона.
Једна од првих обавеза стечајног управника је да се изврши инвентарисање односно да се утврди имовина стечајног дужника у смислу члана 61 наведеног Закона. Због тога се одмах након отварања стечаја врши попис целокупне имовине и сачињава завршни биланс дужника са даном отварања стечаја и тај завршни биланс уствари представља почетни стечајни биланс.
На тај начин се добија потпуна финансијска слика дужника али се на тај начин такође штити пописана имовина од крађа у стечају. Суд је пре продаје дужника, дужан да утврди ко су повериоци, јер сврха стечајног поступка је што повољније намирење поверилаца који морају бити утврђени (именовани решењем) и који имају права учешћа у стечајном поступку преко Одбора поверилаца.
Трговински суд није дао податке да је суд у свих шест предмета извршио све наведене радње пре извршене продаје (напротив суд је у извештају навео да у предмету „Сартид 1913“ није могао да уради решења о потраживањима, због недостатка времена – страна 7 извештаја суда). Међутим према датумима отварања стечаја и датуму извршене продаје јасно је да те радње у свих шест предузећа нису могле бити извршене (у пет предузећа то је време од четири дана до четири месеца).
Из овога произилази да је за време вођења стечајног поступка могло доћи до отуђења имовине, до крађа, до присвајања, до поклањања, због чега се у јавности појављују спискови непокретне и покретне имовине која није била предмет продаје и предаје купцу. Суд је именовао Одбор поверилаца решењем од 27.03.2003. године, међутим овај орган до продаје дужника није се конституисао, нити је заседао у смислу члана 68 наведеног Закона (ради у седницама).
5. Пре продаје дужника суд је морао да у Службеном гласнику објави оглас о отварању стечаја у смислу члана 89 Закона и да у огласу позове повериоце да у року од 60 дана пријаве своје потраживање у смислу члана 90 Закона и да пријављена потраживања испита на рочишту за испитивање потраживања у смислу 124 Закона.
Тек након одржавања рочишта за испитивање потраживања суд утврђује ко су повериоци стечајног дужника, чије интересе суд мора да штити, јер то је сврха вођења стечајног поступка. Из предмета стечаја утврђено је да су стечајеви над „Сартид стара железара“ и „Сартид бели лимови“, отворени дана 27.11.2002. године и да су огласи о отварању стечаја објављени у „Службеном гласнику“ 19.12.2002. године, да је стечај над предузећем „Сартид Вељко Дугошевић“ отворен дана 19.12.2002. године, а да је објављен дана 3.01.2003. године, да су стечајеви над „Сартид лука“ и „Сартид слободна зона“ отворени 24.03.2003. године, а да су објављени дана 4.04.2003.
Ови датуми су дати само као илустрација да за време од дана отварања стечаја па до дана продаје, физички нису могле да се обаве све радње из наведног редоследа радова које је суд био дужан да изврши да би могао да оцени који начин формирања стечајне масе је најповољнији за повериоце.
6. Стечајна маса се формира на два начина и то уновчењем појединачне имовине дужника и продајом дужника. У смислу члана 129 наведеног Закона суд може одлучити да се дужник као правно лице изложи подаји, али пошто претходно прибави мишљење поверилаца и стечајног управника на основу процене, под условом да се на тај начин постигну повољнији услови за намирење поверилаца.
У свом извештају на питање да ли је пре одлуке суда о продаји дужника прибављено мишљење Одбора поверилаца, Трговински суд је одговорио да није прописана обавеза суда да суд претходно прибави мишљење Одбора поверилаца (страна 8).
У смислу члана 129 наведеног Закона да би суд могао да донесе одлуку о продаји дужника морају се испунити кумулативно следећи услови:
– да стечајно веће прибави претходно мишљење поверилаца ,
– да стечајно веће прибави претходно мишљење стечајног управника,
– да се изврши процена стечајног дужника,
– да се продајом дужника постигну повољнији услови за намирење поверилаца.
Од свих горе наведених услова, Суд је прибавио само мишљење стечајног управника.
Суд није извршио ни правилну процену имовине дужника. У свом одговору на питање зашто је вршена процена по методи дисконтовања новчаних токова, суд је навео да је именовао вештака и да је дао налог да се процени имовина дужника јер да суд нема знања потребна за процену.
Међутим Економски институт није вршио процену имовине јединим могућим методом у стечају – проценом ликвидационе вредности – него је извршио процену дисконта новчаних токова, што је непримерен метод код процене имовине стечају.
Према томе суд није могао да изврши продају дужника, а да не изврши све горе наведене радње јер без тих радњи суд није могао да процени, односно утврди, да ли ће повериоци продајом дужника као правног лица бити повољније намирени.
7. Суд није одговорио шта су била мерила управника и суда да (ионако веома малу процену вредности капитала) умањи продајну цену скоро на трећину и да уговор закључи на тај износ без икакве непосредне погодбе. Непосредна погодба у смислу члана 129 Закона, не значи да је суд ограничен на погодбу само са једним потенцијалним купцем.
Циљ стечајног поступка је постизање што веће цене дужника, ради повољнијег намирења поверилаца те без обзира што у наведном члану није изричито предвиђено да се продаја јавно објави, било је неопходно извршити јавно оглашавање продаје и након прикупупљања понуда у остављеном року, приступити непосредној погодби. Стечајни суд није огласио намеравану продају, нити је узео у обзир сва пристигла писма о намерама, него је извршио продају привилеговном купцу (писмо заинтересованости упутио је суду ЛНМ – прилог 2).
8. На питање да ли је стечајни судија учествовао у продаји, Суд је одговорио да стечајни судија није требало да учествује у продаји дужника.
У смислу члана 56 Закона, стечајни судија је надлежан по свим питањима у вези спровођења стечајног поступка, јер стечајни судија врши надзор над радом стечајног управника и даје му обавезна упутства, због чега је управник дужан да обавештава судију о својим радњама које се тичу поступка и намирења поверилаца.
Продаја правног лица је начин формирања стечајне масе те је стечајни судија морао да буде обавештен о намери за предузимање те радње и да у контроли рада стечајног управника да своју сагласнот на тај начин формирања стечајне масе.
Очигледно је да стечајни судија није учествовао ни у једном од горе наведених стечајних поступака.
9. Из извештаја суда произилази да је Тужилаштво тражило да суд достави предмет стечаја како би се одлучило о подизању захтева за заштиту законитости који су иницирали многи повериоци. По захтеву Јавног тужилаштва, суд није доставио стечајни предмет.
Суд је доставио само решење, иако је знао да мора да достави предмет, јер се из решења не може у смислу члана 404 ст 1 тачка 1 ЗПП, који се примењује у смислу члана 12 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији,утврдити да ли је било битнигх повреда поступка. Овим је онемогућено остварење права поверилаца на ванредни правни лек.
10. Сваком судији је познато да за шест премета, уз сав други посао у стечају, није могуће за само један дан и то 28.03.2003. године (петак) прочитати мишљење и предлоге стечајног управника да се стечајни дужници (6) продају као правна лица, да се истог дана упореди процена ЕИ и предлог управника у односу на цену, да се истог дана пронађу мерила по којим је је управник уманио извршену процену од стране ЕИ , да се истог дана донесе одлука у Већу да се стечајни дужници продају и да се истог дана закључе уговори о продаји.односно два дана касније (време викенда).
Како је могуће да се у два предузећа отвори стечај дана 24.03.2003. године, а да се продаја стечајних дужника изврши 28.03.2003. године.
ГРУБЕ ПОВРЕДЕ ЗАКОНА
– да је суд злоупотребама својих овлашћења пропустио да спроведене стечајне радње које су се морале спровести пре доношења одлуке о продаји стечајног дужника,
– да је имовина стечајног дужника у поступку стечаја била потпуно незаштићена, што значи да се не зна, нити ће се икада сазнати, шта је све била имовина стечајног дужника и да ли је сва имовина предата купцу, или је нека имовина присвајана и од кога,
– да је суд радио „тајно“, јер није јавно огласио продају стечајних дужника непосредном погодбом, како би куповина била доступна свим заинтересованим лицима,
– да је куповина „намештена“ одређеном купцу, за одређену цену без икакве погодбе,
– да су права поверилаца повређена, јер су повериоци онемогућени да остваре своја права предвиђена Законом о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (да се стекну услови да се потраживања наплате у повољнијем износу),
– суд је прекршио права поверилаца из члана 6 ст. 1 Европске конвенције о људским правима (право на законито и правично суђење у грађанским стварима), као и право из члана 1. Протокола 1. Европске конвенције о људским правима (право на мирно уживање имовине, јер имовина поверилаца се налази у стечајном дужнику).
Због оваквог рада суда, а ради стварања другачије климе у судовима у односу на стечајне предмете потребно је:
– доставити извештај Министарству правде и Влади,
– доставити извештај „Сартид“ свима Трговинским судовима у Србији,
– доставити извештај „Сартид“ Врховном суду Србије,
– доставити извештај Јавном тужиоцу Србије.
…наставиће се
(Правда)
