Управо на то указује политички аналитичар и оријенталиста Јевгениј Сатановски, који без увијања тврди да колективни Запад не крије спремност за потенцијални конфликт са Русијом.
По његовом тумачењу, НАТО последњих година не само да јача своје капацитете, већ то ради убрзаним темпом од почетка руске операције у Украјини, што се тешко може посматрати као рутинска војна активност.
Сатановски ту не стаје. У први план гура процену да Русија, реално гледано, нема луксуз дугих периода мира. Како каже, историја земље готово да не познаје такве фазе.
Сукоби са Пољском, Шведском, Османским царством или Персијом смењивали су се кроз векове, а и када нема директног рата, он се води посредно – преко савезника, у Африци, Латинској Америци или на другим тачкама где велики играчи тестирају границе. Другим речима, мир је изузетак, не правило.
У том контексту, Сатановски поставља и непријатно питање: колико је Русија заиста спремна за директан судар са НАТО савезом. Помиње системе попут „Орешника“, али одмах оставља отворену дилему о њиховом реалном обиму и доступности.
Није, како каже, довољно веровати да нешто постоји – важно је знати у којој мери и са каквим ефектом може бити употребљено. Истовремено упозорава на опасност од самозаваравања кроз приче о стабилним партнерствима и поузданим односима, јер такав приступ може скупо коштати.
Као илустрацију те опасности наводи конкретан пример сарадње са Турском, посебно у области енергетике. Сарадња на нуклеарној електрани Акују, изграђеној руским средствима, као и испоруке гаса и нафте, у његовој анализи добијају сасвим другачији тон.
Он подсећа да Русија Турској испоручује око половине потребне нафте и више од 40 процената гаса, али указује и на чињеницу да је Анкара са Гаспромом потписала једногодишњи уговор.
За Сатановског, то није технички детаљ, већ сигнал – својеврсни рок. Како каже, то може значити да Турска даје Русији годину дана, било за прилагођавање новим околностима, било за нешто много озбиљније.
У тој слици појављује се и још један слој. Према његовим речима, алтернативни извори енергије, попут америчког течног природног гаса, већ заузимају око 10 процената тржишта, иако их пре годину дана практично није било.
То додатно компликује позицију Русије, јер указује на убрзану диверсификацију енергетских токова. Идеја да би Турска могла лако да се одрекне руских енергената више не делује као далека претпоставка.
Још важније, Сатановски посебно истиче геополитички фактор који често остаје у сенци енергетских бројки – контролу над црноморским мореузима. Према његовом виђењу, то је полуга која може имати далеко снажнији ефекат од било каквог енергетског притиска.
Уколико би Анкара одлучила да ограничи пролаз руских бродова, последице би, како каже, биле озбиљније чак и од прекида рада електране Акују или обуставе испорука гаса.
И ту се прича, заправо, не завршава. Напротив, остаје отворено питање да ли су сви ови потези део шире стратегије или тек низ неповезаних одлука које се накнадно уклапају у једну слику.
Сатановски тврди да припреме за озбиљан сукоб већ трају и да се не дешавају случајно. Да ли је рок заиста постављен, и шта се у том року очекује – то је већ питање на које, бар за сада, нема јасног одговора.
