Pročitaj mi članakNa osnovu niza razotkrivenih američkih diplomatskih depeša posvećenih Srbiji, već duže od jedne decenije znamo (iako veliki deo građana to malo malo pa zaboravi) za postojanje lukavog evroatlantskog „Plana K1″. On je osmišljen „daleke“ 2006. da bi njegova realizacija otpočela 2007, uporedo sa nastojanjem Vašingtona i Brisela da te godine privole Srbiju da prihvati jedan drugi projekat nazvan „Išingerov plan“, kako bi bila legalizovana njihova mafijaška otmica Kosova i Metohije.
Drugi pomenuti plan je podrazumevao da Beograd otvoreno i brzo uradi ono što je Vučić kasnije obavio pokvareno i postepeno, iza leđa većinske Srbije. Radi se o modelu faktičkog priznanja Kosova i o stvaranju mehanizma međusobnog funkcionisanja krnje Srbije i lažne albansko-kosovske države – po modelu Istočne i Zapadne Nemačke tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka – kao nezavisnih država koje se de jure ne priznaju, ali se ponašaju kao da to nije slučaj, već su obe punopravni elementi globalnog mozaika.
Vlada Vojislava Koštunice – uprkos EU-NATO petokolonaškom ponašanju dela onih koji su je činili (iz redova tadašnje Demokratske stranke koja je majka većine prozapadnih partija danas te mnogih Vučićevih kadrova žute provenijencije, i lihvarskog G-17 plus koji je ugašen ali u praksi reinkarniran unutar SNS-a) – to je odlučno odbila. Zato je i srušena (ali to je druga i prilično duga priča). No, pre nego što se to desilo, dok je postojala nada NATO okupatora Kosova da će pod pritiskom uplašene javnosti prvak tadašnje srpske vlade sa svojim DSS-om pokleknuti, započet je proces koji je prethodno osmišljen spomenutim „Planom K1″, a onda je sistematski guran još nekoliko narednih godina i pošto je DS sa nekritički „proevropskom“ ekipom preuzeo državno kormilo.
Da se ukratko podsetio o čemu se radilo: cilj je bio da se uz angažovanje manje-više relevantnih javnih ličnosti spremnih da se prodaju – od politike i nevladinog sektora, preko novinarstva i kulture do sporta i zabave – Srbi ubede da je kao u njihovom interesu da se reše Kosova i Metohije. Akcenat nije bio na već dokazano neproduktivnim naklapanjima tzv. drugosrbijanskih ekstremista, da smo mi „krivi“ pred Bogom i ljudima (od Srebreničkog izmišljenog „genocida“ do „masovnih pokolja“ Albanaca), te zbog svojih „zlodela“ moralno-politički zaslužujemo da izgubimo Kosovo. Naprotiv! Skoro da se „rodoljubivo“ a perverzno zagovaralo žrtvovanje oko 15 posto teritorije Srbije kao nešto „dobro“ za nas.
Deo angažovanih propagandista je ne samo „neutralno“ razmatrao kosovsku korist i štetu za ostatak Srbije, već i „patriotski“ osuđivao NATO sile i albanske separatiste zbog onoga što su uradili, da bi na kraju ipak „objektivno“ zaključio: „stvari ne možemo da promenimo bez obzira što nam se ne dopadaju, ali možemo da budemo pragmatični i gledamo budućnost, što znači da je vreme da se ratosiljamo kosovskog balasta koji nas ozbiljno opterećuje; to boli ali što se mora to se mora“.
Uporedo su svi ti glumci u horor seriji „K1″, verglali o rajskim lepotama EU i blagostanju koje napaćene Srbe i Srpkinje tamo čeka, samo ako budu pametni i oslobode se od kosovsko-metohijskih „bukagija“, koje sputavaju brzi hod naše nacije ka „boljem sutra“ koje će nam darovati „dobri“ EU čarobnjaci. Ukratko, izopačeno je definisan „problem“ a to je navodno „iracionalna“ vezanost Srba za Kosovo koje nam „samo nanosi štetu“; zatim je nuđeno je rešenje: aminovanje njegove amputacije!
Bilo pa se prepričava. Par deo onoga čime smo se bavili. Danas EU i Vašington nemaju ni volje, ni viška para, da se na taj način bave Kosovom i Metohijom. Od 2007. do pre par godina bilo je još nekoliko propagandnih trzaja koji su predstavljali varijacije starog a zlog „Plana K1″, ali na to je stavljena tačka. Danas niko ozbiljno spolja ne osmišljava, niti finansira, propagandnu delatnost te vrste.
Ipak, oni koji se u našoj javnosti (pozerski) ponašaju kao EU fanatici i NATO lobisti, periodično i te kako bombarduju publiku izanđalim frazama sa kraja prve decenije ovog veka, koje su osmišljene u kontekstu famoznog „Plana K1″. Ovih dana smo imali prilike da slušamo samouverenja naklapanja te vrste jednog od njih.
„Kosovo i Metohija je noga koja je nama odsečena“, kako je počeo svoje kosovsko-metohijske političko-medicinske manipulacije. Da bi onda dodao i to da ta noga nije adekvatno lečena od kraja 80-ih godina, pa je 99. došlo do gangrene, „i došli smo u situaciju da nam je amputirana“.
Nema šta tu mnogo da se priča, kako smatra, za to smo sami krivi, i to nije kraj našeg „ludila“. „Mi tu ranu od amputacije i dalje mažemo kremom, i dalje nećemo da pijemo antibiotike, i dalje nećemo da idemo kod lekara koji se zove Evropska unija, koji ima da nam ponudi i novac, i rehabilitaciju, i sve što treba. Mi to nećemo. Mi hoćemo i dalje da idemo kod vračeva i magova, kod nekih sumnjivih tipova …“
O nebulozama od kojih je satkan ovaj kratak izvod iz dužeg lupetanja, nema smisla šire se baviti. Dovoljno je konstatovati da samo neko ko ništa ne zna o našoj prošlosti može i da laže tako tupavo, da prenebregne korene kosovskog problema mnogo starije od, recimo, 1989. Samo da pomenem masovno naseljavanje islamiziranih Albanaca na srpske zemlje od početka 18. veka; sistematsko otomansko proterivanje Srba posle naših oslobodilačkih ratova 1876-1878. sa Kosova i Metohije (čije istočne i severne oblasti su postale pogranične sa Kraljevinom Srbijom), gde smo i tada još bili većinsko stanovništvo; višedecenijsku titoističku državno-partijsku albanizaciju naše južne pokrajine. Kao šlag na toj ogavnoj torti je i navođenje EU kao „doktora“ a zapravo je ta unija, u svojstvu civilnog krila NATO bloka koji je na nas izvršio agresiju 1999, dželat!
No, idemo dalje. Vratimo se srži priče. Dok je trajala realizacija „Plana K1″, slično citiranom govorili su oni njegovi akteri koji su imali zadatak da budu najagresivniji i najiritantniji. Drugi, brojniji, dogovoreno su nastupali mekše. Najlakše se žrtva obrađuje uz igru „dobrog i zlog“, ili u konkretnom slučaju, „manje i više“ opakog policajca. Iako starog plana više nema, sve to je ostalo isto, ali je ugrađeno u novu šemu.
Iza nje, odnosno iza recikliranih antisrpskih priča u srpskim medijima, uglavnom stoji onaj ko uređuje sve režimske propagande platforme i uz to šalje svoje diverzante prikrivene ponekim kavzi-opozicionim stavom, u sredstva masovnog informisanja koja nisu njegova (što ne znači da ne nasedaju na njegove igre i tako neretko obave po koji zadatak u njegovom interesu).
Stvar je banalno prosta. Kombinacija kojom se bavimo proizlazi iz toga što je Aleksandar Vučić počinio kosovsku veleizdaju (kako bi platio reket NATO nadzornicima upućenim u Oskarove narko dilove), i to ne kolokvijalno rečeno u sklopu naših političkih nadigravanja, već sa stanovništa Ustava Republike Srbije i obaveza koje on nalaže predsedniku i drugim državnim funkcionerima u vezi sa odbranom, generalno, teritorijalnog integriteta države, a pogotovo njene južne pokrajine koju je NATO okupirao 1999. godine pa od tada višefazno na njenoj teritoriji gradi drugu albansku „državu“.
Ako je već izdajnik – a jeste – a upinje se i dalje da se pred politički neukim i medijski zaluđenim delom građanstva predstavi kao patriota, te radi toga, dok zapravo uništava sve srpsko na Kosovu, urla da je ono srce Srbije, Aca anti-Srbin mora da sponzoriše otvorene antisrpske medijske performanse. Šta mu više odgovara nego da oni koji pričaju sve što Kurti može da poželi, to i rade širom srpskog medijskog prostora, a da se onda Vučić sa svojim partijskim jurišnicima i taman koliko i oni lažno-patriotskim analitičarima, tome „nacionalno posvećeno“ suprotstavlja.
Nekada je, da privedem ovu priču kraju, u igri bio vašingtonsko-briselski „Plan K1″, a dana se radi samo o Vučićevom scenariju održavanja sopstvenog fejk patriotskog imidža na tlu koje je već naveliko zaliveno otrovima njegove veleizdaje. Nikakvi evroatlantski propagandisti, hrvatski eksponenti ili plaćenici albanskih separatista, danas ne nerviraju srpske napaćene duše antisrpskim kosovskim pričama koje su mnogo manje sofisticirane nego što su bile one iza kojih je stvarno stajao Zapade, već to rade prikriveni agenti Vučićevog uticaja (a obično se uporedo pojavljuju i u njegovim, i u nekim opozicionim pa i regionalnim medijima).
Zadatak im je da degutantno iritiraju većinu građana ove zemlje da bi SNS nosioci baklje veleizdaje (izvedene a ne tek retoričke) mogli da nastave da se koprcaju na vrhu piramide srpske vlasti. I to je to. Mnogo laži i prevare radi još malo, za kartel establišment, berićetne vlasti (možda i slobode). A vi dobro upamtite ko nam kazuje krvave bajke o prihvatanju „amputacije“ Kosova i poželjnom „dobronamernom“ EU „lečenju“ rane, jer tu se radi o kombinovanju veleizdajničkog narativa i medijskog služenja SNS kartelu radi nastavka njegove devastacije Srbije. Da se ne zaboravi kada dođe vreme za svođenje računa!
