Најсвежији митрополит СПЦ, високопреосвећени владика будимљанско-никшићки Методије, одликовао је, поводом освећења цркве у селу Дапсићи код Берана, председника Републике Србије Александра Вучића Орденом Светог Георгија Победоносца првог реда. „За показану љубав и доброчинство према својој Светој Цркви“, тако пише, а владика је у беседи још и појаснио како се одликовани „највише трудио и уградио у овај храм“.

Како то тачно, није нам познато, премда сви знамо да је Вучић и иначе стручњак за „уграђивање“.

Ипак, пошто је реч о човеку који живи од релативно скромне плате, коме су родитељи пензионери, а супруга и брат државни чиновници средњег и нижег ранга (притом, отац троје деце од којих само једно ради за петстотинак евра, дакле, минималац), тешко да је реч о некаквом новцу. Јер одакле њему пар десетина или стотина хиљада евра, што је, нема сумње, цифра која би оправдала „највећу уградњу“ у један храм?

Наравно, овде је реч о скромнијој сеоској цркви, а не о, шта ти ја знам, Храму Светог Саве у чији су се „завршетак изградње“ озбиљни трудбеници уграђивали у милионима. Вучић, такође, не располаже ни нечим попут Фондације „Драгица Николић“, па да може да подиже цркве „личним средствима“, како је то први владар из светородне лозе СНС учинио у родној му Бајчетини.

Тешко да је Вучић помогао новцем изградњу сеоске цркве. Одакле му пар десетина или стотина хиљада евра кад живи од релативно скромне плате, родитељи су му пензионери, супруга и брат државни чиновници средњег и нижег ранга, а од троје деце само једно ради за петстотинак евра, дакле минималац. Осим ако није продао неколико одела и ципела из „фундуса“.

Мада, могло би се помислити да је Вучић продао неко од одела из „фундуса“. Завалљаш десетак комада, то је довољно да скромну сеоску цркву ставиш под кров. Продаш пар ципела, то је довољно да осликаш олтар, рецимо, или да поставиш иконостас. Али то је „фундус“, то није његово, он то носи због нас, и нема шансе да би тек тако могао да ваља ствари које у основи припадају нама, грађанима Србије.

Онда мора бити да се Вучић буквално „уграђивао“, знамо да он све зна најбоље, да је теглио џакове, зидао, мешао малтер, развлачио каблове за струју. Можда га је и Драгица Николић научила да слика иконе и да везе. Али не, нема шансе; човек је, од кад је почео да служи Србији, буквално свакога дана у медијима и на мрежама. Знамо шта једе, шта пије (премда не знамо колико то кошта и ко то плаћа, али нема везе, воли га народ, часте га), колико често иде у ВЦ, нема шансе да не бисмо запазили нешто попут: „Данас сам, у маленим Дапсићима, озидао пет редова цигала више него…“

Не знамо, дакле, одакле му. Не зна ни владика Методије, не може бити да зна. Иако је припадник 63. падобранске, дуго је већ калуђер, па он то све, што би рекао Момчило Бајагић, посматра „са очима цивила“. Ваљда није више у контакту са својим класићима, па не зна да они већ више од пола године дежурају широм Србије и чувају децу на коју његов лауреат Ордена Св. Георгија првог реда шаље банде накоксаних билмеза. Не зна Методије ни да је, свега десетак дана пре него што га је он одликовао, његов лауреат јавно помиловао четворицу таквих билмеза који су се иживљавали над једном двадесетогодишњакињом. И да их је назвао „јунацима“.

За разлику од Томислава Николића, Вучић не располаже ни нечим попут Фондације „Драгица Николић“, па да може да подиже цркве „личним средствима“, како је то први владар из светородне лозе СНС-а учинио у родној му Бајчетини.

Или можда зна. Е, ако зна, онда смо у проблему. А ево и зашто (нав. према С. Басара).

Нема убојитије критике религије од оне коју је, у једном предавању, лаконски, у једној реченици, сажeо амерички физичар Стивен Вајнберг. Каже он: „Независно од религије, добри људи чине добро, а лоши људи зло; но, ако хоћете да добри људи чине зло, потребна вам је религија.“ Дакле, религија је (или њена злоупотреба – оставимо расправу о томе постоји ли религија без њене злоупотребе за неку другу прилику) алат којим се добри људи могу натерати да чине зло.

Методије је добар човек. Проверено. Знам га као поштeног и храброг. Међутим, Методије у последње време чини озбиљне свињарије, да не кажем зло. И, наравно, крива је религија.

Али која религија? Хришћанство или тзв. православље није. Методије је и раније био побожан, дуго је већ калуђер, па није чинио свињарије, да не кажем зло. Али једна религија ретко када иде сама. Човек може веровати у различите, често и контрадикторне ствари. Можеш веровати у то да је Бог љубав, на пример, и у то да „грешника“ спасаваш тако што га спалиш.

Религија која је од доброг и поштeног Методија направила моралног идиота или „глупака“, како би то рекао Дитрих Бонхефер, то је кужна излучевина жлезде за унутрашње сагоревање српског народа која воли да се представља као „Служба“. Српски свет, тако се то зове. Зато Методије, приликом доделе ордена „којом се показује јединство српског народа“, заједно са својим „братом“ Милошем Вучевићем, мора и да исповеди веру у то да се „границе које нас и са истока и са запада, и са сјевера одвајају од наше браће… прелазе и поништавају, да се не рачунају ни у шта… невидљиве и безначајне, јер ми смо један народ и један простор, једна крв, једна вјера, браћа, сви чеда Светог Саве“.

Иако је припадник 63. падобранске, владика Методије је дуго калуђер и можда не зна да његови класићи чувају децу на коју његов лауреат шаље банде накоксаних билмеза, да је јавно помиловао четворицу таквих билмеза и назвао их „јунацима“. Или можда зна. Е, ако зна, онда смо у проблему.

Методије не види, заслепљен је религијом Српског света, да оно што раздваја браћу нису границе, иначе заиста „безначајне“, већ мржња коју сеју они који браћу непрестано деле на „наше“ и „њихове“, и то само како би сачували власт и покрадено богатство, како би и даље могли да се „уграђују“ и да се народним парама размећу као „највећи ктитори“.

И као и свако ко је заслепљен, Методије не види да се претворио у сопствену сенку. Он не види колико се понижава и колико је понижен. Било би тужно, да није поучно. Методије исповеда како „Високо Дупе“ (нав. према С. Басара), о које је окачио највише одликовање своје епархије намеривши да се у њега увуче, не само да га није удостојило свога присуства приликом доделе, већ ни обичног, Боже ме прости, „хендшејка“ (оно као: „Кад год Вам одговара, господине председниче“).

„Независно од религије, добри људи чине добро, а лоши људи зло; но, ако хоћете да добри људи чине зло, потребна вам је религија“, каже амерички физичар Стивен Вајнберг. Методије је добар човек. Проверено. Знам га као поштeног и храброг. Међутим, у последње време чини озбиљне свињарије, да не кажем зло. И, наравно, крива је религија – Српског света.

„Господине Вучевићу“, вели тако Методије, „пренесите господину председнику кога, нажалост, нисам имао прилике да сретнем… нека настави да сабира српски народ и да помаже овдје у Црној Гори, као што је и до сада помагао. А српски народ овдје ће са своје стране учинити све да мајку Србију и мајку Русију никад не заборави.“

„Да видимо“, мисли се тако Методије, „границе, угроженост, Вучић спасилац, Мајка Србија, Мајка Русија… Јесам ли нешто заборавио? Аха, чекај, четници хероји, партизани злочинци? Не, не, све океј, то сам већ одрадио.“