Осморица припадника Управе криминалистичке полиције (УКП) ухапшена су због случаја смрти Далибора Драгијевића у полицијској станици у Бору 7. априла 2024, којег је полиција привела у оквиру истраге о нестанку двогодишње Данке Илић.
По налогу јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Нишу дана 06.11.2026. године припадници Министарства унутрашњих послова, Сектора унутрашње контроле лишили су слободе полицијске службенике Министарства унутрашњих послова, Управе криминалистичке полиције Н.П, М.Љ, Б.М, И.Т, М.С, М.Б. и З.Ђ, сви из Београда и осум. Ј.К. из Нове Пазове, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело Тешка телесна повреда услед које је наступила смрт повређеног лица у стицају са кривичним делом Злостављање и мучење у саизвршилаштву, а на штету ошт. Д.Д., чија је смрт констатована дана 07.04.2024. године у службеним просторијама Полицијске управе у Бору, наводи Више јавно тужилштво у Нишу.
Осумњиченима је одређено задржавање до 48 сати и они ће уз кривичну пријаву бити доведени у Више јавно тужилаштво у Нишу, како би били саслушани.
Подсетимо, двогодишња Данка Илић нестала 26. марта 2024. године у Бањском Пољу где је била са мајком и братом. Након више дана потраге за девојчицом и истраге у овом случају, двојица водоинсталатера Срђан Јанковић и Дејан Драгијевић признали су убиство 4. априла. Они су рекли да су девојчицу ударили службеним колима, потом је убацили у ауто, где ју је Драгијевић убио, а потом су њено тело бацили на депонију.
Пар месеци касније, они су убиство негирали, рекавши да су то учинили из страха, због тортуре коју су наводно доживели.
Отац окривљеног Драгијевића, Радослав Драгијевић, ухапшен је 6. априла 2024, као и брат Далибор Драгијевић, из места Злот код Бора. Исте ноћи, Далибор Драгијевић је преминуо у полицијској станици.
У августу 2026, Радослав Драгијевић је ослобођен оптужби да је био саучесник у сакривању Данкиног тела.
Према доступним изјавама из полиције, како је писао Радар, последњих шест сати живота Драгијевића са њим су била осморица тадашњих припадника Одељења за посебне акције УКП-а: Милан Љубеновић, Небојша Пројовић, Михајло Бајловић, Здравко Ђурић, Иван Тесла, Јован Керкез, Мартин Стојанчов и Благоје Манојловић. Имена се поклапају са иницијалима која наводи тужилаштво.
Ни они, ни полицајци који су пре њих били у контакту са Драгијевићем, у својим изјавама нису наводили да су приметили било какве повреде на њему. Стојанчов је у изјави СУК-у 6. јуна 2024. експлицитно негирао да је Драгијевић био повређен, тврдећи да није приметио никакве повреде када су га они преузели у 21 сат 6. априла.
Њихове изјаве супротне су налазима лекара Института за судску медицину у Београду, који су утврдили да је Драгијевић имао повреде по целом телу, од главе, преко вишеструко сломљених ребара и повреда међуножја, до разорених табана, о чему је Радар писао још 10. децембра 2024, у тексту под насловом „Прикривање суровог полицијског убиства“, а бројни подливи и маснице видели су се, како је писао овај недељник, и на фотографијама са увиђаја.
Осморица припадника УКП-а дала су, навео је својевремено Радар који је имао увид у службену белешку – упадљиво сличне изјаве шта су радили са Драгијевићем након што су га преузели. Навели су да су га прво одвели на пут за Дубашницу, потом на гробље у месту Злот, уз истоветно образложење да их је Драгијевић водио „од места до места како би нам показао где је закопао девојчицу“. Након потраге тврдили су да су Драгијевића вратили у борску станицу око 2.30 ноћу 7. априла, да му је око 20 минута касније позлило, па су га одвели да се умије, након чега је изгубио свест, а они су полицајцима из станице Бор рекли да зову Хитну помоћ, која је дошла након шест минута од позива, у 2.54.
(Н1)
