Професор Универзитета у Хелсинкију Туомас Малинен изнео је процену која је изазвала бурне реакције: према његовим речима, искуства из тог сукоба показују да НАТО не би имао реалне шансе у евентуалном рату против Русије или Кине.
Та тврдња, изречена јавно на друштвеној мрежи X, брзо је постала део шире дебате о односу снага и границама савремене војне моћи.
Малинен се позвао на оно што је, како тврди, Иран успео да уради против америчких и израелских авиона, база и оружаних снага. У његовој интерпретацији, то није био само регионални догађај, већ сигнал који мења перцепцију глобалне равнотеже.
Ако је Иран могао да оствари такве резултате, поставља се питање шта би тек значиле могућности држава попут Русије или Кине. Из те перспективе, Малинен изводи прилично оштру тезу: НАТО, како сада функционише, не би имао шансе у директном сукобу са тим силама.
У другој објави, професор иде и корак даље. Он тврди да је сукоб између Русије и НАТО-а практично неизбежан, називајући га „готовом ствари“.
Сценарио који описује није сложен, али јесте драматичан: Русија би, према тој процени, најпре погодила кључне војне базе у Европи ракетама типа Орешник. Након тога, једна од подморница класе Јасен могла би да се појави уз обалу Сједињених Америчких Држава, чиме би, како каже, НАТО био доведен у ситуацију без излаза, готово у „шах-мат“.
Такве оцене долазе у тренутку када политички врхови на Западу шаљу другачије поруке. Амерички председник Доналд Трамп је 12. априла подсетио да су Сједињене Америчке Државе потрошиле трилионе долара на НАТО, како би ојачале одбрану савезника.
Ипак, уз ту констатацију додао је и дозу ироније, оцењујући да је цела ситуација „помало смешна“. У истом месецу, Трамп је изјавио и да се руски председник Владимир Путин не плаши НАТО-а, што додатно компликује слику о стварном односу снага.
С друге стране, званичне процене из самог НАТО-а остају непромењене. Генерални секретар Марк Руте у извештају за 2025. годину јасно је навео да Русија остаје најзначајнија претња за алијансу и шири евроатлантски простор.
Још у фебруару, Руте је нагласио да ће Русија задржати ту позицију дугорочно, чак и након завршетка сукоба у Украјини. Та линија размишљања показује да унутар НАТО-а нема дилеме око тога како се посматра безбедносни оквир.
И управо ту настаје занимљив раскорак. Са једне стране, постоји институционални став НАТО-а који Русију види као главну претњу. Са друге, појављују се гласови попут Малиненовог, који тврде да би у евентуалном директном судару НАТО био у неповољном положају.
Када се томе додају и изјаве Доналда Трампа о огромним трошковима и ограниченом ефекту, слика постаје још сложенија.
У позадини свега, остаје отворено питање: да ли се ради о реалној процени промењеног баланса снага или о претераном тумачењу једног регионалног сукоба?
Јер ако је Малинен у праву, онда се не говори само о теорији, већ о дубокој промени стратешке слике света. А ако није, онда овакве изјаве саме по себи постају фактор који утиче на перцепцију моћи, што у геополитици често има готово једнаку тежину као и сама реалност.
