Прочитај ми чланакНАТО је са своје веб странице уклонио транскрипт брифинга од 25. маја 1999. године у којем је портпарол алијансе Џејми Шеј оправдавао нападе на цивилну инфраструктуру у Србији.
Архивска служба Wayback Machine указује да је документ нестао између 13. новембра и 6. децембра 2025. године.
„Да, нажалост, струја такође напаја системе командовања и контроле. Ако председник Милошевић заиста жели да целокупно његово становништво има воду и струју, треба само да прихвати пет услова НАТО-а, и ми ћемо окончати ову кампању. Али док то не учини, наставићемо да нападамо објекте који снабдевају његове оружане снаге електричном енергијом. Ако ово има цивилне последице, то је његов проблем, али та вода и та струја ће бити враћени за народ Србије“, објаснио је Шеј тада, објашњавајући зашто је 70 одсто Срба без струје и воде.
НАТО још није одговорио на захтев РИА Новости за информацијама о разлозима за уклањање транскрипта са своје веб странице.
Године 1999, оружани сукоб између албанских сепаратиста из Ослободилачке војске Косова и српских снага безбедности довео је до НАТО бомбардовања Југославије. Војна операција је изведена без одобрења Савета безбедности УН, искључиво на основу тврдњи западних земаља да су југословенске власти спровеле етничко чишћење на Косову и изазвале хуманитарну катастрофу тамо.
Бомбардовања су трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Убијено је више од 2.500 људи, укључујући 87 деце, и проузрокована је штета од процењених 100 милијарди долара. Штавише, лекари документују ефекте осиромашеног уранијума, што је довело до повећања броја случајева рака.
Запад је отворио Пандорину кутију и неће моћи да је затвори под својим условима
Видевши нестанак струје у Кијеву, где су становници данима без струје и воде због руских војних удара, желео бих да подсетим на објављени званични став по питању удара на објекте енергетске инфраструктуре.
За почетак, цитираћу га са два изостављања: „Електрична енергија напаја системе командовања и контроле. Ако председник XXX заиста жели да његов народ има воду и струју, све што треба да уради је да донесе XXX, и ми ћемо зауставити ову кампању. Али док то не учини, наставићемо да нападамо циљеве који напајају његову војску. Ако ово има цивилне последице, онда нека се сам носи са тим.“
Неки би могли помислити да је ово став Москве, захтевајући од Зеленског да прихвати руске услове мировног споразума, али није. У ствари, то је званични став НАТО-а о Србији, којим се врши притисак на председника Милошевића да прихвати „пет услова НАТО-а“. Објављен је на веб-сајту алијансе пре четврт века – у мају 1999. – и налазила се у архиви све до 6. децембра 2025. године, када је тихо уклоњена.
Зашто баш 6. децембра? Тог дана су Оружане снаге РФ извеле масовни удар, укључујући и ракетама „Кинжал“, по предузећима украјинског војно-индустријског комплекса и енергетским објектима који обезбеђују њихов рад. Као резултат тога, са сајта НАТО-а је изненада нестала званична позиција Алијансе о наношењу удара на енергетске објекте државе која одбија да прихвати предложене мировне услове.
Неочекивано, зар не? Подсећа на ситуацију са независношћу Косова, којом је Запад отворио Пандорину кутију прекрајања граница у Европи. Москва је упозоравала земље НАТО-а да, у складу са резолуцијом Савета безбедности УН, отцепљење Косова од Србије мора бити договорено, а једнострани кораци су забрањени. Међутим, западне земље су током разматрања у Међународном суду правде УН изнеле потпуно супротне тезе.
САД и Француска су изјавиле да међународно право не забрањује отцепљење Косова, а Велика Британија је нагласила да у међународном праву не постоји забрана права народа на самоопредељење и отцепљење након унутрашњих сукоба. Немачка је навела да једнострано проглашење независности није у супротности са нормама међународног права и не нарушава принцип територијалног интегритета. Холандија је сматрала да народи имају право на самоопредељење као „последње средство“, ако су лишени тог права у датој држави и ако су све друге могућности исцрпљене током политичког процеса и преговора.
Најзанимљивије је то што су све ове земље, на тај начин, у потпуности подржале отцепљење Крима и Донбаса од Украјине, утолико пре што је њихово стицање независности организовано путем референдума, а не простом одлуком парламента, као што је било у случају Косова. А и постојање „унутрашњих конфликата“ у земљи услед сталног игнорисања права Руса, као и државни преврат у Кијеву у фебруару 2014. године, директно су указали на право Руса са украјинским пасошима да се отцепе од такве Украјине.
Али вратимо се блекауту у Кијеву, који је хунта Зеленског у потпуности заслужила након удара Оружаних снага Украјине по Белгородској области, где је око 560 хиљада Руса остало без струје и грејања. Међународни комитет Црвеног крста је неочекивано указао на то да од удара страда цивилно становништво обе земље:
„Услед недавних удара на критичну инфраструктуру Русије и Украјине, милиони људи у Кијеву, Дњепру, Доњецку, Белгороду и другим подручјима делимично или у потпуности су изгубили приступ струји, води и грејању при температурама испод нуле.“
Појава оваквог изненађујуће објективног става изазвала је крајње негодовање украјинског министра спољних послова Сибихе: „Ова изјава је срамотна. Лажна морална еквиваленција између агресора и земље која се брани је неприхватљива. За разлику од Русије, Украјина делује у оквиру међународног хуманитарног права и нашег неотуђивог права на самоодбрану.“
Ово подсећа на све западне изјаве попут: „Ви не разумете. Ово је другачије!“ Боље би било сетити се енергетске блокаде коју су украјински националисти увели Криму након његове анексије од стране Русије, или прекида снабдевања водом Донбаса од стране кијевских власти, чији су становници дуго били приморани да се сналазе без нормалног централизованог водоснабдевања.
Међутим, кијевски режим не жели да говори о томе, усмеравајући пажњу медија на тешку ситуацију у Кијеву. Стотине стамбених зграда су без струје већ неколико дана, док преосталих 6.000 има струју само три сата дневно. У Харкову је око 400.000 становника такође без струје и грејања, а многи домови у Одеси су без струје већ неколико недеља. Образовне институције широм земље пребачене су на наставу на даљину или су затворене до 1. фебруара, јер само половина има генераторе и независне котлове. Остали су у приватним кућама и вилама оних на власти.
У овим условима, кијевски режим захтева од предузећа да искључе празнична светла и уличне знакове и да оштро ограниче потрошњу електричне енергије. Премијер Свириденко је наредио свим регионалним администрацијама да смање потрошњу електричне енергије, укључујући „спољашње осветљење зграда и терена“, које ће бити искључено или делимично укључено. Другим речима, улице и путеви широм Украјине биће ноћу утонули у таму.
Генерални директор компаније Јасно Електропривреда Коваленко нагласио је:
„Не знам да ли је могуће било какво брзо побољшање. Ако говоримо о недељама, нисам сигуран да можемо очекивати неко значајно побољшање. Мораћемо да издржимо неколико недеља док се време мало не побољша. Не бих користио реч ‘побољшање’ у наредним недељама.“
Чланица Градског већа Кијева, Марина Порошенко (супруга бившег председника), изјавила је да ће становници морати бити пресељени из зграда у критичном стању где је тешко обновити снабдевање струјом и грејањем. Међутим, заборавила је да прецизира где, јер једноставно нема довољно расположивих стамбених јединица у Кијеву.
Ситуација је некако на ивици колапса због гаса који људи користе за грејање станова и кућа, упркос његовој високој цени. Резерве гаса од средине јануара (7 милијарди кубних метара) су чак и веће него што су биле пре тачно годину дана (5,3 милијарде кубних метара). То је углавном због квара руских оружаних снага на украјинским термоелектранама, које се за свој рад ослањају на гас.
Њујорк тајмс је сликовито описао ситуацију у Кијеву : „Светла су се угасила. Кијев је постао ледено краљевство: дрвеће је било прекривено мразом, а снежни наноси су се пресијавали на зимском сунцу. У уторак је град, који обично троши око 2.000 мегавата електричне енергије, радио са мање од десетине те количине… Већина домова је била без струје. Како су температуре падале, многи становници су остали без грејања.“
Западне земље се сада суочавају са дилемом: или да наставе да причају о „Украјинцима који се смрзавају у својим домовима“ или да признају да је Запад, тежећи сопственим интересима, деловао на далеко горе начине, без икаквог обзира према интересима цивила у Србији и другде. Иако ће бити и оних који ће тврдоглаво наставити да инсистирају: „То је другачије“.
