Мајор полиције Катарина Петровић привремено је данас поново удаљена са посла из Полицијске управе Ваљево по дисциплинској пријави због речи које је изговорила на промоцији своје књиге “На путу ка слободи“ у Новом Саду одржаној 23. марта, сазнаје Радар. Пријаву је поднео Момчило Глигоријевић, координатор у Полицијској управи Ваљево, и то по налогу начелника ваљевске полиције Владе Јеринића, који је затим одмах донео решење о њеној суспензији.
Катаринин прогон почиње након 6. марта 2023, када је Никола Петровић, кум председника Србије Александра Вучића, према првим полицијским налазима изазвао саобраћајну несрећу возећи скупоцени ауто „мекларен“ под дејством кокаина и алкохола. За Николу Петровића, који је заштићен, не важе закони и правила која важе за све остале грађане. И за Катарину престају да важе правила али тако што она бива прогоњена. Тај прогон до данас није престао.
Катарину хапсе након што је потврдила да је председников кум изазвао саобраћајну несрећу, док њен презимењак није задржан чак ни на трежњењу. Тужилаштво и судски вештаци изостављали су кључне доказе да би поступак против Николе Петровића са кривичног био пребачен на прекршајни. Чак и тај прекршајни поступак по коме је првобитно био кажњен са 10.000 динара, застарева.
С друге стране, против Катарине Петровић оптужни акт подиже Више тужилаштво у Београду, које води Ненад Стефановић. Како то тужилаштво није надлежно, поступак се води у Ваљеву где Катарина после дуге правне битке бива правоснажно ослобођена за одавање службене тајне. Због тог поступка она је била суспендована пуне две године. Ово сада је други пут. Пре тога, против ње су у Полицијској управи Ваљево поднели око десетак дисциплинских пријава и то због њених јавних иступа док је била под суспензијом. Иначе, интерно правило да полицајац не може да говори о стању у полицији не важи док је неко под суспензијом. Прогон Катарине Петровић, која је постала симбол храбрости и интегритета, не престаје готово три године. Апсурд је да је Катарина Петровић оличење полицијског професионалца каквим би се свака земља поносила, а у Србији је она жртва институционалног прогона.
