Прочитај ми чланак,,Кад власт нема одговор на аргументе, она не укида аргументе — већ мења тему. Тако је тема вештачке интелигенције у Чачку, уместо предмета озбиљне расправе, постала згодан политички алиби. Не средство, не изазов, већ — изговор." каже Гордана Маринковић Савовић, члан председништва Српског покрета Двери.
Одбијање амандмана уз образложење да су „писани бесплатном верзијом вештачке интелигенције“ није ни технички, ни процедурални, ни правни разлог. То је политичка досетка упакована у институционални речник. И ништа више од тога.
Да будемо јасни: не постоји начин да се утврди да је неки текст написао AI, нити којом верзијом, нити на који начин је коришћен. Свако ко то тврди или не разуме како технологија функционише — или рачуна да публика неће разумети.
Али чак и да је AI коришћена — па шта? Да ли се амандмани оцењују по квалитету софтвера или по садржају? По пословнику или по лиценци програма? У ком тачно члану пише да је „бесплатна верзија“ разлог за одбијање? Нигде. Зато што не може ни да пише.
Оно што се овде заиста дешава јесте покушај да се политичка расправа сведе на техничку досетку, а институционална одговорност замени подсмехом. Уместо да се каже: „Не прихватамо амандман јер се не слажемо са његовим садржајем“, добијамо: „Не прихватамо га јер нам се не допада како је написан — и чиме.“ То није политика. То је бекство од политике.
Посебно је опасно што се овакав поступак проглашава „техничким разлогом“. Техника подразумева процедуру, а овде процедуре нема. Овде има само воље да се одлучује без образложења, и храбрости да се то назове техником.
Данас је проблем „бесплатна вештачка интелигенција“. Сутра ће бити „превише паметан текст“. Прекосутра „недовољно подобан предлог“. Кад једном прихватите да се аргументи одбацују на основу утиска, а не правила, институције престају да буду институције.
Зато питање није да ли је неко користио AI. Питање је ко овде заиста избегава мишљење.
И да ли је већи проблем алгоритам — или страх од расправе.
Гордана Маринковић Савовић
члан Председништва Двери
