Pročitaj mi članakU distopijskom romanu Džordža Orvela 1984 svet je podeljen na tri velike sfere uticaja – Okeaniju, Evroaziju i Istočnu Aziju – koje su u stalnom ratu, a savezništva se menjaju bez objašnjenja. Kako piše istoričarka En Eplbaum u tekstu za The Atlantic, istina se u tom svetu prilagođava trenutnoj političkoj potrebi, a građanima se poručuje: „Oduvek smo bili u ratu s Istočnom Azijom.“
Иако је Орвелов свет фикција, Еплбаум упозорава да идеја о подели планете на сфере утицаја данас све више излази из оквира књижевности и улази у реалну политику. Према тој визији, Азијом би доминирала Кина, Европом Русија, а Западном хемисфером Сједињене Америчке Државе.
Та идеја је, како наводи, годинама кружила углавном руским политичким круговима, посебно међу онима који желе контролу над тзв. „ближим иностранством“. Међутим, током другог мандата Доналда Трампа, концепт сфера утицаја почео је да се шири и у Вашингтону.
„Ми вама Венецуелу, ви нама Украјину“
Још 2019. године Фиона Хил, тадашња званичница Савета за националну безбедност у Трамповој администрацији, сведочила је пред америчким Конгресом да су руски званичници нудили својеврсну геополитичку трговину: „Ми вама Венецуелу, ви нама Украјину“.
Од тада се, према Еплбаум, у америчкој политици све јасније напушта идеја универзалних вредности, а све више промовише гола доминација великих сила. Нова Стратегија националне безбедности Трампове администрације отворено говори о америчкој превласти на западној хемисфери, док се истовремено релативизују претње које долазе из Русије и Кине.
Трамп је у међувремену довео у питање суверенитет чак и савезника попут Данске, Канаде и Панаме, а врхунац такве политике била је војна акција против венецуеланског диктатора Николаса Мадура.
Искривљена Монроова доктрина
Иако та акција подсећа на раније америчке интервенције у Латинској Америци, Еплбаум истиче да је реторика којом је Трамп оправдава потпуно нова – и забрињавајућа. На конференцији за новинаре Трамп није поменуо демократију, људска права нити међународно право.
Уместо тога, позвао се на искривљену верзију Монроове доктрине из 1823. године, поручивши: „Америчка доминација на Западној хемисфери више никада неће бити доведена у питање.“
Најавио је да ће САД „водити“ Венецуелу, али није објаснио како и ко би то радио. Када је упитан о Марији Корини Мачадо, лидерки венецуеланске опозиције и добитници Нобелове награде за мир, Трамп ју је омаловажио речима: „Она је врло драга жена, али нема поштовање унутар земље.“
То је, подсећа Еплбаум, у потпуној супротности с чињеницом да је опозициони кандидат Едмундо Гонзалес Уррутија на изборима 2024. освојио две трећине гласова, док Мадуро никада није понудио доказе за своју проглашену победу.
Сила као једини принцип
Еплбаум закључује да Трампа уопште не занима питање легитимности. Пре хапшења Мадура није консултовао Конгрес, савезнике ни суседне државе, а правно образложење – оптужница за трговину дрогом – делује селективно, нарочито јер је Трамп у међувремену помиловао бившег председника Хондураса осуђеног за исто кривично дело.
„Ништа од овога нема смисла, али то и није поента“, пише историчарка. Као и у 1984, логика није потребна ако важи правило да „сила даје право“.
У таквом свету, мањи народи немају глас, демократија и транспарентност постају сувишне, а интереси људи који живе у тим државама нису битни империјалним силама које желе њихове ресурсе.
Путин, Си и исти речник
Реакције Москве и Пекинга на Трампове потезе биле су изненађујуће благе, упркос њиховим огромним улагањима у Венецуелу. Разлог, сматра Еплбаум, лежи у чињеници да Трамп користи исти наратив као и они.
„Украјина припада руској сфери“ – то је основни аргумент Владимира Путина. „Тајван је део кинеске сфере“ – биће оправдање Си Ђинпинга ако се одлучи на напад.
Међутим, ауторка упозорава да је идеја о потпуној контроли илузија. Европска унија има вишеструко већи БДП од Русије, а ниједна азијска држава не жели да постане кинеска колонија. Исто важи и за америчку „сферу“.
Опасна заблуда
Венецуела, како наводи један бивши амерички амбасадор, остаје „пропала држава прожета илегалним оружаним групама“. Режим није нестао, војска и паравојске и даље постоје, а америчка доминација се своди на претње и повремене интервенције.
Најдубља Трампова грешка, закључује Еплбаум, јесте уверење да мали народи неће пружити отпор. „Људи који су се годинама борили за правду и слободу неће желети да живе у новој диктатури, чак и ако је она уз америчку подршку.“
Ако САД постану само „регионални насилник“, упозорава историчарка, бивши савезници ће затворити своја врата. Уместо јачања, Америка ће остати без савезника, без тржишта и на крају без икаквог стварног утицаја.
