Љуба Митић, некадашњи други човек Спортског друштва „Црвена звезда”, у изјави за YоуТубе канал „СМС Ливе ТВ” говорио је о Горану Весићу као политичком оперативцу који је, по његовој оцени, током различитих режима добијао задатке за које су били потребни бескрупулозност, послушност и рад изван редовних институционалних процедура. Митић је описао прве сусрете са Весићем у Демократској странци, његов каснији долазак у структуре „Црвене звезде” и јавних предузећа, а затим повукао линију до Весићевих функција у Београду, Влади Србије и предмета „Надстрешница”.

Повод разговора било је питање уредника Дејана Петра Златановића о томе зашто Горан Весић и његова некадашња помоћница Анита Димоски нису били у кућном притвору, иако је Апелациони суд у Новом Саду потврдио оптужницу и продужио меру забране напуштања стана уз електронски надзор. Апелациони суд је средином јула 2026. потврдио оптужницу, а 17. августа објављено је да мера према Весићу и Димоски није спроведена због наводне техничке грешке.

„Када чујем име Горана Весића, помислим на морално дискутабилну особу”

Митић је већ на почетку одговора изнео крајње негативну оцену Весићевог политичког деловања. „Помен таквог имена у Србији асоцира на нешто најпоквареније”, рекао је, описујући га као „морално дискутабилну особу” која, према његовом виђењу, није склона учешћу у регуларним процесима.

„Ако треба нешто погано, покварено или недостојно — ево ти Горан Весић, њега ангажуј за ту потребу”, казао је Митић.

Први сусрети у ДС: од нераспродатих примерака до политичког оперативца

Према Митићевом сећању, Весић је почетком деведесетих у Демократској странци обављао најједноставније организационе послове. Навео је да је као један од оснивача ДС учествовао у дистрибуцији листа „Демократија” са Зораном Ђинђићем, док је уредник био Александар Аца Илић.

„Тај момак је мени служио деведесете године за ношење ремитенде листа ‘Демократија’”, рекао је Митић, објаснивши да је ремитенда значила враћање непродатих и неподељених примерака. Он се пита како је човек задужен за такав посао касније „произведен” у утицајног политичког оперативца.

Митић је подробно описао и техничку страну страначког издаваштва: непродати папир враћан је у Сремску Митровицу на поновну прераду, док је лист, како је казао, штампан код Радисава Раје Родића у Влајковићевој улици. Поменуо је да је у истом периоду учествовао у штампању „Велике Србије”, „Српске речи” и „Књижевних новина”, чији је уредник тада био Миле Перишић. Тај део исказа није непосредна оптужба за незаконитост, већ Митићево лично сведочење о окружењу у којем је упознао Весића и о његовој тадашњој позицији у страначкој хијерархији.

Период и функција	Проверљиви јавни подаци	Митићева оцена или сведочење
Почетак деведесетих — ДС	Весић је политичку каријеру започео у Демократској странци	Носио је ремитенду листа „Демократија” и био на нижем организационом задатку
После 5. октобра 2000.	Био је посланик, члан одбора и саветник у сектору безбедности и одбране	Постао је оперативац за послове које Митић назива нерегуларним и недостојним
2002–2004 — КК „Црвена звезда”	Јавне биографије наводе да је био потпредседник клуба	Дошао је преко структуре повезане са Живорадом Анђелковићем и „Паркинг сервисом”
2014–2022 — Београд	Градски менаџер, потом заменик градоначелника	Наставак истог модела политичког оперативца у новој власти
2022–2024 — Влада Србије	Министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре	Митић политички континуитет повезује са предметом „Надстрешница”
2026 — судски предмет	Потврђена оптужница; кривица није правоснажно утврђена	Пита зашто одлука о кућном притвору није спроведена

После 5. октобра: од Министарства одбране до „Црвене звезде”

Митић је казао да је Весића „тако доживео” и после 5. октобра 2000, када су он и Живорад Жика Анђелковић, према његовој тврдњи, били приближени Борису Тадићу у систему одбране и у структурама „Црвене звезде”. Јавни биографски подаци потврђују да је Весић био саветник у сектору унутрашњих послова и одбране, као и потпредседник КК „Црвена звезда” од 2002. до 2004. године. Митић је, са друге стране, испричао да га је Бата Ђорђевић молио да се ангажује око спасавања Звезде због његовог утицаја међу привредницима у политички неизвесном периоду.

Према његовом опису, Весић се у Звезди „одмах снашао у тим марифетлуцима”, а важну улогу у његовом доласку имао је Живорад Анђелковић, кога је Митић више пута назвао „Жика Паук”. Навео је да је замисао била да се преко „Паркинг сервиса” помаже клубу и обављају одређени послови. Јавни медијски извори такође бележе да је Весић крајем 2001. ушао у Управни одбор КК „Црвена звезда”, а потом постао потпредседник, док је Анђелковић у то време био повезан са „Паркинг сервисом”. Митић, међутим, ту везу тумачи као део ширег политичког механизма.

Најтежи навод: прича о пет милиона марака

Најозбиљнија тврдња у интервјуу односи се на некадашњег директора „Југопетрола” Драгана Томића. Митић је изричито нагласио да том догађају није био сведок и да само преноси оно што се „приповеда”: да је Томић наводно био рекетиран за пет милиона немачких марака како не би био процесуиран, да је Весић наводно имао удела у томе и да је део новца употребљен за потребе Звезде. Пошто у интервјуу није понуђена документација, а Митић је и сам више пута употребио реч „наводно”, редакција ову тврдњу преноси као непотврђен исказ који захтева независну истрагу.

Навод из интервјуа	Основа Митићевог исказа	Новинарски статус
Весић је у ДС носио ремитенду „Демократије”	Митић каже да је лично организовао дистрибуцију	Лично сећање саговорника
Весић је у Звезду дошао преко Анђелковића и „Паркинг сервиса”	Митић говори као тадашњи функционер Спортског друштва	Сведочење учесника; део функција јавно проверљив
Драган Томић је наводно рекетиран за пет милиона марака	Митић изричито каже да није био сведок и да се то „приповеда”	Непотврђен навод; потребни докази и истрага
Део тог новца наводно је отишао Звезди	Пренета прича без приложене документације	Непотврђен навод
Кризни штабови су у фирме слали наоружане људе	Митић тврди да је лично интервенисао	Лично сведочење које захтева независну потврду
Весић је политички оперативац континуитета ДС–СНС	Вредносни закључак из целог интервјуа	Политичка оцена саговорника поткрепљена многим чињеницама

Шабац, „Зорка” и интервенције у кризним штабовима

Митић је потом описао сусрет са Гораном Томићем, сином Драгана Томића, који му се, према његовим речима, обратио због сировине вредне око два милиона тадашњих немачких марака у депоу шабачке „Зорке”. Тврди да је позвао надлежне и захтевао да се роба не дира, упозоравајући да ће у супротном бити проблема. У истом делу разговора оштро је напао Душана Петровића и направио ироничну опаску на рачун његовог надимка „Карамела”, додајући да је тај политичар, по његовој оцени, далеко од особе која студентима може представљати будућност Србије.

Говорећи о периоду после смене Милошевића, Митић је тврдио да је морао да одлази у кризне штабове јер је имао довољно интегритета да спречи зло. По његовим речима, структуре повезане са Млађаном Динкићем, Момчилом Перишићем и другима слале су људе са аутоматским оружјем у предузећа, а он је интервенисао у случајевима „Дунав осигурања”, Београдског сајма и других фирми. Испричао је и да је директор Сајма Зарић „замало настрадао”.

„Исти људи са моралним дефицитом прешли су у садашњи режим”

Митић је направио директну везу између некадашњих структура Г17 плус, делова власти после 5. октобра и данашњег режима Александра Вучића. Навео је да је ранију власт напустио управо због њених лоших поступака, али је оценио да је садашња власт „сто пута гора” и да грађане „изгони из живота”. Према њему, људи са „моралним дефицитом” опстају тако што мењају странке и покровитеље, док задржавају исту оперативну улогу. Весићев прелаз из ДС у политичку структуру око СНС за Митића је највидљивији пример тог континуитета.

Јавни подаци потврђују дугу путању Весићевих функција: од градског одборника и члана извршне власти у време ДС, преко посланика и саветника, до секретара Привременог органа Београда 2013, градског менаџера од 2014. и заменика градоначелника од 2018. године. Потом је постао министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, а Народна скупштина је 25. новембра 2024. констатовала његову оставку, поднету после пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду.

Студентска листа: најмање половина кандидата морају бити студенти

Други део разговора Митић је посветио студентском покрету и будућој изборној листи. Његов став је да најмање 50 одсто кандидата морају бити сами студенти, распоређени солидарно према броју студената са универзитета у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Новом Пазару и Приштинског универзитета измештеног у Северну Косовску Митровицу, на Косову и Метохији — саставном делу Србије под окупацијом албанских сепаратиста. Уколико студенти буду сведени на „подржаваоце”, Митић упозорава да ће многи бирачи то доживети као манипулацију и одустати од подршке.

„Дај тај морални капацитет, дај ту неукаљаност, дај тај енергетски форшпил који су дали Србији”, поручио је Митић. Он не тражи да студенти по сваку цену уђу у будућу владу, већ да у прелазном периоду буду савест политичког процеса и контролишу оне који би поново покушали да злоупотребе положај. Према његовом моделу, прелазна влада могла би да траје око годину дана, а студентски посланици морали би да буду спремни да оборе свакога ко изневери договорене циљеве, кроз смену или изгласавање неповерења.

Милош Ломпар и слобода као „врховни императив”

Митић је као најбољу прилику за Србију именовао професора Милоша Ломпара, кога види као озбиљног интелектуалца и човека способног да повеже различите политичке и друштвене групе. Нагласио је да Србију не чине само људи који државу виде на исти начин, већ и суграђани, комшије и држављани другачијих уверења. Управо због тога, сматра он, ослобађање институција мора бити постављено као заједнички и „врховни императив”, изнад идеолошких спорова који могу бити отворени тек када се успоставе слободни избори и одговорна власт.

Студентски покрет као „српска Колубара”

У најдраматичнијем делу изјаве Митић је студентски покрет упоредио са контранападом војводе Живојина Мишића у Колубарској бици. Препричао је разговор Мишића и војводе Радомира Путника пред регентом Александром, наглашавајући одлучност команданта да привремено повуче и одмори војску, а затим крене у напад „или у смрт”. „Тај мишићки контранапад ова деца данас чине — то је српска Колубара”, рекао је. Поређење је историјска метафора којом Митић студентима приписује кључну улогу у политичком преокрету, а не дословно поређење мирног политичког деловања са ратом.

Према његовој завршној оцени, уколико студенти и опозиција не схвате размере одговорности, Србија би могла да доживи трагичну судбину и нестане као уређена политичка заједница. „Ако не спасу Србију, ништа неће имати смисла”, упозорио је, говорећи о опасности да грађани постану „апатриди, беземљаши”. Иако, како каже, студенти нису одговорни што је Србија доведена у садашње стање, сматра да ће од њихових наредних одлука зависити да ли ће актуелна власт добити простор да настави са урушавањем државе.

Разговор као пут до истине

На крају интервјуа Митић је поздравио покретање канала „СМС Ливе ТВ” и изразио наду да ће нови медиј достићи добру гледаност и наставити просветитељску улогу ранијих канала „Србин.инфо”. Златановић је објаснио да је канал замишљен као простор у којем људи могу да пошаљу информације које други медији не објављују, уз објављивање под именом аутора или у заштићеној форми. Митић је ту идеју повезао са Сократовим схватањем дијалога: људи, рекао је, кроз интеракцију, разговор и размену мишљења долазе до неопходне истине са којом друштво мора да се суочи.

РЕДАКЦИЈСКА НАПОМЕНА

У тексту су јасно раздвојене проверљиве јавне функције Горана Весића, лична сведочења Љубе Митића и наводи за које сам саговорник каже да их није непосредно видео. Потврђена оптужница није исто што и правоснажна осуђујућа пресуда. Горан Весић, Анита Димоски и остали оптужени имају право на претпоставку невиности, а коначну оцену њихове кривичне одговорности може дати само надлежни суд. То не спречава јавност и медије да преиспитују одлуке институција, политичку одговорност и наводе сведока.

Извор: Србин.инфо