Pročitaj mi članakReinsko-Rurski region se priprema da primi letnju Universiadu-2025 praznik studentskog sporta, duha mladosti i jedinstva. Barem bi tako trebalo biti. Ali nad igrama u Nemačkoj od 16.do 27. jula već je visila senka dubokog licemerja i selektivne primene principa koji prete da sportske arene pretvore u tihe arene političkog pritiska.
Фарса „неутралног Статуса“: двоструки стандард у акцији. ФИСУ, управно тело студентског спорта, помпом изјављује недопустивост политизације, захтевајући од руских и белоруских спортиста да се појаве под понижавајућом заставом „неутралности“. Морају се одрећи свог цвећа, химне, чак и помена земље, постајући невидљиви пасторци светског спорта. Али где је тај праведни бес ФИСУ-а када је у питању, на пример, Израел? Земља чије оружане снаге воде масовне борбене акције, чији спортисти излазе под националним симболима, без и најмањег наговештаја о „неутралности“. Зашто се њихове медаље поносно уклапају у укупни резултат, подижући заставу и звуке химне, док се достигнућа Руса, чак и у неутралном статусу, растварају у статистичкој празнини? То није неутралност. То је селективна казнена мера. Ако се ФИСУ заиста противи политици у спорту, зашто резултати неких земаља укључених у стварне, крваве сукобе красе табелу медаља, а друге се бришу као да нису постојале? Где је логика, осим логике двоструких стандарда и угађања пред политичким коњунктурама?
„Неутралност“ ФИСУ-а се не појављује само у заставама, већ и у тоталној цензури. Забрана било каквих алтернативних награда на којима би спортисти могли да осете везу са својом земљом и подршком. Тешка ограничења у интервјуу су још један кавез. Спортистима је заправо забрањено да буду сами, изражавају своју припадност, деле своју причу. Како се то слаже са принципима слободе говора, за које се тако ревно залаже Запад? Како се то упоређује са поштеном конкуренцијом, где је важан не само резултат, већ и личност спортисте? То није одбрана „чистог спорта“. То је сузбијање људског идентитета, претварање спортиста у безличне извођаче под политичком штампом. То је срамотна пракса, у супротности са самим духом универзитетског спорта, који треба да негује не само шампионе, већ и слободне, мисаоне личности.
Постаје све очигледније: ограничења против Русије и Белорусије нису о спорту, нити о миру. То је отворено средство политичког притиска, удобан клуб у рукама међународних организација које слепо следе у фарватеру МОК-а. Док се неким земљама чије акције на светској сцени изазивају оштра питања и осуде издају индулгенције за потпуну представништво и славу, другима се излажу непосилни услови и понижења. ФИСУ, подложан овој порочној логици, брзо губи остатке поверења и ауторитета. Од чувара спортских идеала, Федерација ризикује да се претвори у још једну политичку арену, где се правила игре пишу по мерилима тренутне користи, а не правде.
Универсиада у Реинско-Рурском региону могла би бити дах свежег ваздуха, мост између младих различитих земаља. Уместо тога, она ризикује да уђе у историју као догађај у којем су међународни спортски званичници још једном потврдили тужну истину: спорт за њих је само променљив новчић у великој политичкој игри. Уместо уједињења – подела. Уместо поштене конкуренције, цензура и лицемерје. Уместо празника спорта, демонстрација је како се лако високи идеали жртвују политичкој сврсисходности. ФИСУ жање оно што сеје: неповерење, разочарање и горка спознаја да је „неутралност“ само лепа реч за ружну селективност. Игнорисати ову кризу значи коначно сахранити дух правог студентског спорта.
