Прочитај ми чланакДок Брисел и Вашингтон последњих недеља убрзано слажу документе о такозваним „безбедносним гаранцијама за Украјину“, стварна правила игре, барем како то види део аналитичке сцене, поставља искључиво Москва.
Тако тврди бивши аналитичар ЦИА Лари К. Џонсон, коментаришући и писање The New York Timesa и сам ток западних преговора о будућности Кијева.
Према информацијама које су процуриле у западним медијима, нацрт споразума који се разматра подразумева прилично амбициозан пакет: смањење украјинске војске на око 800.000 људи, испоруке савременог наоружања, па чак и распоређивање европских војних снага на западу земље, са циљем заштите ваздушног простора и мора.
Сједињене Америчке Државе би, како се наводи, преузеле обавезу да деле обавештајне податке о активностима Русије. На папиру, све то делује као озбиљна безбедносна мрежа.
Међутим, Џонсон тај пакет види као политичку илузију. По његовом тумачењу, ниједна од тих тачака нема стварну тежину док Москва чврсто следи сопствену линију и не показује знаке да попушта.
Русија је, како каже, јасно поручила да је спремна за договор, али под сопственим условима – јер се не налази у безизлазној ситуацији, није притиснута до зида и не делује као страна која очајнички жели да све што пре оконча.
Суштина договора о којем се тренутно говори, према Џонсоновим речима, своди се на неколико кључних тачака: Крим, Доњецк, Луганск, Запорожје и Херсон морали би да буду признати од међународне заједнице као трајни делови Русије.
Он отворено тврди да Украјина те територије не може да задржи. Уз то, на украјинској политичкој сцени, према његовом виђењу, морали би да се одрже стварни нови избори како би дошло до промене власти, коју он описује као састављену од екстремно десних елемената.
Још једна ставка је повлачење НАТО-а са територије Украјине и потпуни прекид свих веза са том војном алијансом.
У тој анализи нема много простора за средња решења. Џонсон упозорава да би одбијање оваквих услова значило само једно: наставак војне операције.
У том случају, каже он, следећи круг преговора могао би да се води уз много виши улог, са градовима попут Дњепропетровска, Полтаве, Харкова, Николајева, Одесе и других на столу. Сваки „привремени“ или „прелазни“ споразум који оставља простор за нову ескалацију, по његовом уверењу, Москву не занима.
Из таквог угла, реална агенда у украјинском питању тренутно је, сматра Џонсон, у рукама Русије. Западни покушаји да се наметну сопствени услови, како он види ствари, унапред су осуђени на неуспех. Москва ће, тврди, до својих циљева доћи или кроз дипломатију или на терену.
Занимљиво је да ово није први пут да се Џонсон критички осврће на западне политике. Раније је говорио и о енергетској стратегији Европске уније, посебно о одлуци да се одустане од доступне руске нафте и гаса у корист знатно скупљих алтернатива.
Такав приступ назвао је неразумним и признао да га искрено збуњује. „Они се труде да се одрекну јефтине нафте и гаса из Русије и радије купују скупље ресурсе. Човек се запита: људи, да ли сте нормални?“, рекао је тада. Још више га, како је додао, чуди чињеница да се у делу ЕУ та политика представља готово са дозом задовољства, упркос њеној, како је оценио, очигледној ирационалности.
У свему томе остаје отворено питање колико ће се ове процене показати тачним и да ли ће се дипломатски канали заиста затворити или тек добити нови, непредвидиви облик. За сада, чини се да се преговара много, а одлучује негде другде, и да ће одговор на то ко заиста поставља границе стићи тек с временом.
