– То је било продавање рата и објашњавање његових врлина. Мој тренутак истине је дошао мало касније -наводи Мојн.

Он је рекао да је желео да се интернационализам поклопи са буђењем прогресивних политика, али да је тек после ирачког рата схватио да је у његовим двадесетим био ангажован око нечега што је имало ужасне последице.

– Моје писање о људским правима је и начин саморефлексије о свим тим догађајима – наводи Мојн који је написао четири књиге о људским правима.

Он наводи да је у време бомбардовања СРЈ имао задатак, што се звало „јавна дипломатија“, да новинарима достави поједине факте о рату.

– Наравно да нисам објављивао све чињенице, већ само оне које су биле наклоњене нашем представљању рата. Проблем је што је било мало независне новинарске потраге за чињеницама. У време Вијетнама новинари су тражили више сопствене истине, што сада није случај са америчким ратовима – оцењује професор.

Он сматра и да је тачно то да бомбардовање Југославије није имало свог Симона Херша који је својим истраживањем рушио доминантни наратив о вијетнамском рату.

Говорећи о томе да су се интервенције у свету дешавале без подршек УН, он каже да је ситуација после 1989. године прича о све мањем ограничењу рата великих сила.

– Посебно када стални члан Савета безбедности води рат. Мислим да америчка изузетност мање брине о миру, а више о хуманости. Американци брину о томе како ће бити третирани заробљеници или колико цивила убијају дронови, али не делује да брину о бесконачном рату као таквом. То је ново – оцењује Мојн.

Он оцењује и да је било мало успешних хуманитарних интервенција у свету које су допринеле томе да се смање проблеми и патња и да су у том смислу политичари доживели неуспех.

Мојн оцењује и да су интелектуалци деведесетих пропустили да виде шта се заправо дешава, а то је било буђење империјаног света након краја билатералног уређења Хладног рата.

– Интелектуалци су допринели стварању мита да ће бити моралног краја историје. Данас можемо да видимо да су мрачније силе биле на делу – закључио је историчар.