Прочитај ми чланак
Зар једна госпођица да буде сликарка? Осуђивало се овом, само наизглед упитном, реченицом. Јер, одговор је унапред био јасан. Девојци у Србији, у 19. и с почетка 20. века, није било место испред платна, са кичицом у рукама. Ова професија је углавном била мушка привилегија, о којој су припаднице нежнијег пола могле само да сањају. И да, притом, ћуте о својим сновима.
Наталија Цветковић, међутим, није марила за осуде. А на срећу, нису марили ни њени родитељи, честити и сиромашни јорганџија Коста и домаћица Милка. Да је било другачије, дар и жеље њихове треће ћерке били би угушени. И још би се много мање знало о ионако неправедно запостављеној Српкињи.
Рођена је 4. јуна 1888. у Смедереву, али је већ од раних година детињства њен дом постао Београд, у који се породица Цветковић преселила. Јасно се видело да цртежи ове девојчице нису обични, а са сваким новим, Наталија је била све заљубљенија у свет који је својим сликама стварала. А када је у 12. години закорачила у Српску цртачку и сликарску школу Ристе и Бете Вукановић, њеној срећи није било краја. Пет година је била ученица сјајне Бете, која је шансу пружила многим девојчицама. Никада их више није седело у клупи тада једине установе намењене уметничком школовању младих, у којој су предавали угледни професори тог доба. Наклоност према дечацима се није крила, али нико није могао ни да спори таленат госпођица, поготово младе Наталије. Због тога је Риста замолио министра културе Ђорђа Генчића, да 1902. године пошаље неког на школску изложбу. Та обавеза и част је припала Ђорђу Крстићу, сликару и наставнику, који је написао детаљан извештај о ученицима, посебно похваливиши Наталију.
– Не смем пропустити да с похвалом признам да су цртежи госпођице Наталије Цветковић са сигурним и озбиљним потезима и лакоћом изведени. Кад гледалац разгледа и њене колорисане радове који су са истом слободом и успехом изведени, мора јој без устезања признати вредноћу и дар – стајало је у извештају стручњака.
После највеће ликовне манифестације на Балкану, Прве уметничке изложбе, на којој је од тридесетак ђака Вукановићеве школе изабрано да излаже пет најбољих, а међу њима била и Наталија, све је указивало на то да она мора даље да се школује. Међутим, материјална ситуација се косила са њеном жељом и чињеницом да је то заслужила. Ипак, некако је успела да се домогне Минхена. Конкурисала је за стипендију Министарства народне привреде за усавршавање занатлија у Немачкој и срећа јој се осмехнула. Примљена је у Kunstgewerbeschule, на место питомице за орнаметику мустри, што није било исто што и жељене, а недостижне, студије на Уметничкој академији, али бар се одмакла од конзервативне средине. Могла је да учи нешто ново, бескрајно често и дуго ужива по минхенским галеријама и музејима, 1908. године стекне диплому учитељице сликања и осмели се на корак даље. У Париз и усавршавање на Академији Жулијан.
Европска бајка је једном морала да се заврши, па се Наталија вратила у Београд и, како би могла да издржава себе и породицу, запосли се као наставница цртања у Општој мушкој занатској школи. Са собом је понела европски дух, амбиције и моду. У хаљинама са чипком и карнерима одскакала је од средине, а сликама које је стварала, игнорисала је конзервативни миље, сликајући и жене са наглашеном, а забрањеном, сексуалношћу. Волела је да нагласи емоције на њиховим лицима – сету, тугу, забринутост…
Као и све велике жене тог доба, Балканске ратове 1912. и 1913. године није провела скрштених руку, него као болничарка Шесте резервне болнице на Савамали. Осећала је да јој је то дужност. За време Првог светског рата држала је приватне часове сликања и немачког језика, како би могла да помогне породици. Ослобођење је дочекала са великим надама и ентузијазмом, уградивиши их у Удружење ликовних уметника у Београду, у чијем је оснивању 1919. учествовала. Добила је и чланску књижицу Друштва српских уметника „Лада“, чији је била секретар, а излагала је и на свим изложбама. Међутим, одрекла се акварела, који је волела и који јој је добро ишао, јер је ова техника на Петој југословенској уметничкој изложби у Београду критикована.
Поново се окренула уљаним бојама, од којих се опростила онда када није имала новца да их купи, јер су биле скупе. И била је гласно похваљена за тај „преокрет“, који је показала излажући портрете на Једанаестој изложби „Ладе“. Највише пажње изазвало је њено дело „Портрет Олге са лутком“. Али, тада нико није могао ни да наслути да ће то бити и последња Наталијина слика. Изложба је затворена, а она је два месеца касније, 19. априла, умрла. Био је довољан обичан грип да заустави живот и све снове младе Наталије. Имала је непуних 40 година. Вест о њеној смрти није објављена ни у једним новинама, а и данас се ова талентована Српкиња, која је бар добила улицу у родном Смедереву, спомиње као заборављена сликарка.
МИЛАН РАКИЋ КУПИО ДВА ЊЕНА АКВАРЕЛА
Када је Југословенски женски савез 1938. године у престоничком павиљону „Цвијета Зузорић“ приредио изложбу уметница „Мале Антанте“, нашли су се и Наталијини радови. Уз њена дела је писало да су у питању забораву отети акварели, од којих је песник Милан Ракић купио два.
(Вечерње Новости)
