Прочитај ми чланакЧекам у сенци једног старог дуда да месец зађе и, скривена тамом, по уској стази што кроз ноћ кривуда, да сиђеш к мени чежњивом и самом.
Чекање
(Српска поезија; стихови: Милан Ракић; рецитује: Тома Јовановић)
Чекам у сенци једног старог дуда
да месец зађе и, скривена тамом,
по уској стази што кроз ноћ кривуда,
да сиђеш к мени чежњивом и самом.
Чекам, а лењо пролазе минути,
и сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
а ја још чекам, – и вечно бих чек’о!
О, шта је то што мене веже сада
за једну пут, за један облик тела,
и што ми душа затрепери цела,
и сва немоћна издише и пада,
кад ме се такне једна рука бела!
И сав засењен пред чудесним сјајем
лепоте твоје, слаб, без једног даха,
као да сваког часа живот дајем,
прилазим теби пун побожног страха,
посрћем, клецам, докле ме привлаче,
ко провалија тамна и дубока,
и док се страсним преливима мраче,
твоја два црна неумитна ока…
