Прочитај ми чланак
Радојка Живковић, наша највећа уметница на хармоници: Са супругом Тинетом је снимила 24 плоче и одржала 12.500 концерата широм земље и света.
„У дупке пуној дворани хотела „Унион“, приређена је утакмица на којој је учествовало двадесет шест хармоникаша, углавном из Србије и Војводине. Главни аплауз је пожњела Радојка Томић“…
Ови редови исписани су на страницама београдске штампе, марта 1932. године, а девојчица из текста, рођена у селу Глободеру поред Крушевца, имала је само девет година. Био је то мали почетак једне велике каријере. A, када се лета 1935. у Крагујевцу одржало прво југословенско такмичење хармоникаша, дванаестогодишња Радојка је поново доминирала, освојивши и публику и Прву награду стручног жирија за интерпретације. Чудо од детета, како су је звали, закорачила је тада у предворје Радио Београда, у којем ће касније постати угледни солиста.
Ћерка Тихомира Тике Томића, познатог хармоникаша и учитеља музике, и унука Матеје Мате Томића, талентованог гуслара, од раних дана је показивала колико је музикална. Ивер, било је очигледно, није пао далеко од кладе.
МИЛОВAЛA ЈЕ ДУШУ
– Била је романтик, миловала је душу, имала је редак сензибилитет музицирања. Преточила је ноте у причу која је трајала колико је и она живела. Била је заљубљеник, а то се не постиже лако, то је Божји дар. На снимку са хиљаду хармоникаша, свако ће с лакоћом препознати хармонику Радојке Живковић, а то је у музици најтеже. Имала је врхунски стил, била је таленат који се рађа једном у стотину година – рекао је виртуоз на хаморници Љубиша Павковић, дугогодишњи шеф Великог народног оркестра РТС.
Отац најпре није желео да се бави „мушким пословима“, мада је он заправо „крив“ за љубав коју је према хармоници осетила. Логично, дао јој је ветар у леђа, не скривајући колико је поносан на ћерку. Толико деце је од њега научило и заволело да свира, а његови најбољи ученици су били управо Радојка и Милутин Тине Живковић, који ће постати њен колега и супруг.
Она је пре Другог светског рата већ била познато име у Београду, освојила је сцену и била овенчана многим признањима, док је Тине свирао хармонику у оркестру Властимира Павловића Царевца.
Када је земља ослобођена и мир најзад стигао у земљу, са таласа Радио Београда Живковићи су подизали морал и увесељавали народ. Она као солиста, а он као хармоникаш у оркестру „Царевац“. Онда су постали дует у породичном „Народном ансамблу Живковић“.
Постали су права инспирација критичарима, који су говорили да се са њима отворило поглавље организоване естраде у Србији. Публика их је лако заволела, а њихова кућа у Ламартиновој 20 је била центар окупљања угледних музичара.
Било је опште познато да су многи, касније успешни, хармоникаши, овде, у расаднику знања, савладали прве лекције из струке. На том истом месту су никле и многе плодоносне идеје, па и она о оснивању фестивала „Београдски сабор“ и „Илиџа“.
Радојка је свирала првенствено српску традиционалну музику и мелодију осталих балканских народа, али и композиције које је сама стварала. A градила их је по моделу фолклорних мелодија, правећи права ремек дела. Обожавали су је не само у Југославији, већ свуда на Балкану. И шире и даље, до Aмерике и Aустралије. Јер, стизала је свуда.
Сама или са супругом, поклањала се на концертима широм земље и света, а публика је увек тражила још. Волели су кола која је компоновала, јер су била у народном духу, а опет оригинална и посебна. „Радојкино“, „Тракторско“, „Тинетово“, „Врбничко“, „Ћупријско“ и „Мераклијско“ коло, само су неки од њених бисера о којима се са поштовањем и дивљењем причало. И још се прича. И још им се диви.
Њен живот је све до 1997. године, када је урадила последњи снимак, био неодвојив од Радио Београда. Наши највећи уметници на хармоници и данас тврде да се у земљи у којој је овај инструмент први и најважнији, увек издвајала виртуозност Радојке Живковић.
Она није била само вољена, већ и хваљена. Тако је за интерпретацију добила многа велика признања, попут Награде ван конкуренције за изузетну музикалност и виртуозитет на Међународном фестивалу у Ланголену, 1954. године, као и награду „Властимир Павловић Царевац“, 1966, а о њој је у међувремену за УНЕСКО снимљен документарац „Радојка“.
ПОДРШКA МЛAДИМA
Знајући колико је подршка на почетку каријере важна, брачни пар Живковић је почео да помаже даровитим младим људима, па су певаче пратили на естради и покренули су мали састав у којем је доминирала хармоника. За њих је то било доба великих концерата, фестивала, радио и ТВ емисија.
Неколико пута је освојила „Златни микрофон“ и прво место у „Талентима света“. Са супругом је награђена Орденом рада са сребрним венцем и звањем истакнутих уметника за изузетно залагање.
Од свих награда, Живковићи, по којима су се чак звали градски хармоника аутобуси у престоници, највише су се обрадовали оној животној, родитељској. Одгајили су синове Слободана и Зорана, који су, баш као и њихови потомци, наставили стопама славних музичких предака. Занимљиво је да је Радојка одбила позив сина да се пресели код њих у Aустралију. Говорила је да превише воли своју Србију и да не може да замисли живот ван ње.
Радојка и Тине су заједно објавили 24 велике плоче и одржали 12.500 концерата, од чега 1.200 у добротворне сврхе.
Тине је умро после једног концерта у Швајцарској 1985. године, а Радојка се, упркос болу који је губитком мужа и колеге доживела, ни тада није одрекла хармонике.
Последњи јавни наступ је имала 2000. године, а само два месеца пре него што ће се придружити свом Тинету, гледали смо је на телевизији. Био је 14. август 2002. када је умрла, а сахрањена је на Новом гробљу.
У жељи да сачувају успомену на лик и дело жене која их је прославила, а никада није иступила као да је боља и другачија од њих, мештани Глободера су основали манифестацију „Радојкино коло“. Тако њена хармоника никада неће престати да свира…
Извор: Новости.рс
