Прочитај ми чланак
(Стандард)
Како се уопште догодило да је оно што себе толико воли да зове културом постало привреда рекета? Ствар је једноставна: ако имаш неки фестивал, довољно је да од министра културе Братислава Петковића затражиш паре. Е, сад, пошто он још увек у подруму Министарства није пронашао извор нафте – иако му је то једина шанса да преживи – па пара нема, рецепт да се оне извуку још је једноставнији. Јавиш се Дер Блитз-у, гласилу берлинске Србије, толико оданом српској култури да ће сигурно запуцати на све што се културом бави, још мрда, а не држи да је Егизт њен апсолутни приоритет. (Да се не лажемо, фоторобот сасвим одговара Петковићу).
Дер Блитз нас је, дакле, у среду узбуђено обавестио да је одржавање фестивала Егзит „угрожено“ иако су му Вучић и Дачић обећали паре. Динкић, међутим, каже да нема. Али да би кривица нашла правог кривца, овај Сербисцхе Зеитунг наводи да је Вучић тражио да Млађе уплати Егзиту, али је овај рекао да нема, него нека се обрати Петковићу, можда је нашао нафту у подруму.
И, наравно, мучени Петковић ће, чим отвори прозор, угледати културне рекеташе, спремне да му објасне да његов примитивни напредњачки мозак може да схвати шта је култура само ако убаци паре у оно што они зову културом. Утолико пре што је Петковић у првим данима свог мандата показао амбицију да се заиста бави формирањем културног модела у Србији и, пошто због тога није завршио у Хагу, ред је да буде понижаван и гажен у свакој прилици. Све док не научи напамет да каса Министарства служи да из ње грабе сви који раде на томе да култура буде начин да се испуни она чувена шеста тачка немачког ултиматума Србији.
Зато су само који дан пре под Петковићевим прозором лармали момци из џез-фестивала Нишвил, којима такође није дао паре, па је директор фестивала извесни Благојевић министров тврдичлук назвао „криминалним актом“.
Да се разумемо, нисам против да постоје и Нишвил, и Егзит, и Гуча, добро је да Србија има такве журке. Али је неупоредиво важније да има Народни музеј, који нема готово целу деценију, што ће рећи да Петковић има где да трпа паре од оне беде којом Министарство располаже.
Егзит и Нишвил су приватне фирме, и ред је да се тако и понашају. Како каже егзитовац Душан Ковачевић, „економска добит Србије од иностраних посетилаца Егзита износи око 15 милиона евра“. То је добро, али хајде да видимо где те паре завршавају? Странци, каже Ковачевић, на Егзиту потроше толико пара за хотеле, храну, пиће, и туристичке обиласке Новог Сада. Лепо, али зар је могуће да су новосадски хотелијери и роштиљџије такви магарци да сваке године бар по милион и по евра не дају момцима из Егзита? Ко је толико глуп да не да милион и по ако ће само коју недељу касније да заради 15 милиона. Ако нису при кешу – а данас у Србији изгледа нико сем Петковића није – има ли на свету банке која неће кредитирати толики профит?
Нема, банке у Србији и умеју и воле да зараде. Проблем је, међутим, што Петковић и српска култура од тих журки немају ништа, осим што, у крајњем резултату, субвенционишу добри стари српски роштиљ. Јер Егзит као и Нишвил нису култура. Они су ствар туризма и зашто онда лепо не оглобе локалне туристичке организације, наравно, тек пошто обиђу хотелијере, пљескавичаре и продавце кока-коле.
Није, међутим, тај рекет без своје политичке поенте. Ако Петковић да паре, опет неће бити за Народни музеј и Филхармонију. И, ако се све то понавља довољан број година, Егзит ће постати српска филхармонија, Нишвил Народни музеј а Карлеуша Иво Андрић. Поштено говорећи, то јесте нека културна политика, само што није српска. И то зна свако ко, уместо да спасава националне институције културе, пумпа паре у фестивале и приватне фирме које их праве, обезбеђујући кинту за себе, хотелијере и роштиљџије.
