Прочитај ми чланак
Због све веће доминације популарне културе расте и интересовање за мјузикл као позоришну форму. Маја Ристић, доцент на Факултету драмских уметности у Београду, написала је књигу „Публика мјузикла”, у издању Задужбине Андрејевић, где је истраживала културне потребе посетилаца музичких представа Позоришта на Теразијама и „Мадленијанума”.
Истраживање позоришне публике код нас су реткост. Једно је урадила Вера Икономова крајем седамдесетих година прошлог века, а новијег датума је оно из пера Слободана Мрђе, урађено 2009. године.
– Савремено музичко позориште почива на емоцијама, а публика воли мелодрамске приче и у мјузиклу тражи оно што нема у свом животу, у свету који постаје отуђен, где се живи без очекивања, а комуникација је виртуелна. Испитаници су рекли да им је доста плаћања рачуна, притиска транзиције и тешких међуљудских односа, и да воле мјузикл зато што је то тренутак среће, ескапизма. Музички театар је упакован у лагану „шећерну вуну” и зато се лакше перципира него драмски текст – истиче Маја Ристић.
Како додаје, публика воли мјузикл због плеса, музике, раскошних костима, провокативних сцена, лепих девојака и згодних играча. Њих ће пре да заинтересују позната, универзална тема (на пример прича о жртви и неправди у „Јадницима”, о човеку који је украо кору хлеба да би нахранио породицу, због чега испашта цео живот) и главни глумац, а не толико име редитеља и остатка екипе. Публика мјузикла не тражи нова знања, или пут којим би решила неке недоумице, што је чешћи случај у драмском позоришту, већ тежи да оствари транс, потпуно препуштање песми и игри.
– Мјузикл је настао на Менхетну почеком 20. века, кад су продуценти желели да зараде новац и у скечевима су показивали најразличитије сензације, кепеце, људе са деформитетима. Први озбиљнији мјузикл је „Пловеће позориште” Џерома Керна, док „Оклахома, Оклахома”, у извођењу Америчког позоришног удружења, на Бродвеју, јесте прекретница јер тада мјузикл почиње да обрађује и теме из америчке историје. И данас постоје разлике у овом жанру. „Неки то воле вруће” и „Цигани лете у небо” јесу сапунице булеварског типа, док су „Зона Замфирова”, „Јадници” и „Маратонци трче почасни круг” врхунски, високо естетизовани мјузикли – каже наша саговорница.
Подсећајући на потребе публике, она наглашава да су у античко позориште ишли мушкарци, а женама је то било забрањено. Црквена драма, на латинском језику, у средњовековном позоришту претпостављала је пасивну публику, док је у ренесанси она директно укључена у збивања на сцени.
Данас се, међутим, представе изводе на трговима, улицама, у напуштеним зградама, хангарима, гаражама, тржним центрима, на аеродрому. Наша саговорница наводи да је градска власт у Софији организовала представу у метроу, јер становништво доста времена проводи испод земље, чиме им је сужено време за доколицу и разоноду.
– У манифесту „Позоришта суровости” (1932) Антонен Арто наводи да театар може да постане средство суштинске илузије једино ако гледаоцима буде пружило истинске талоге снова, где се његова склоност ка злочину, еротске опсесије, његово дивљаштво, привиђања, утопијска визија живота и ствари, па и његов ханибализам ослобађају не на спољашњем, већ на унутрашњем плану. Код Станиславског гледалац призива своја емоционална искуства и сећања, и у тајности и мраку позоришне сале преживљава одиграно – каже Маја Ристић.
Према њеним речима, за немачког писца Бертолда Брехта позориште није илузија, већ наша друга стварност. Уводи сонгове који публику позивају на промену, дубоко промишљање и делање. Он је разочаран што одлазак у велелепна позоришна здања, почетком 20. века, представља чин празног интелектуализма и снобизма.
– Према пољском редитељу Гротовском, позориште треба да говори истину о људској усамљености, маскама којима он свакодневно прикрива своје лице, бранећи се од самога себе, проблема, истине, изазова. Кроз однос давања и узимања гледалац и глумац превазилазе своју усамљеност, и у том невидљивом контакту настаје позориште. Гротовски у своје позориште призива гледаоца који је одустао од малограђанских уверења, трага за смислом и тражи психофизичко исцељење. Тај театар од њега не захтева финансијске могућности, или друштвено релевантан класни положај, већ гледаоца с духовном сензибилношћу, који је спреман да види провокацију, коју уме да прочита садржај из глумачких телесних вежби, невербалног и ирационалног – истиче Маја Ристић.
Према резултатима њене анкете, данашња публика музичког театра обожава гламур и раскош. Она посећује концерте поп музике, слуша Здравка Чолића, Кемала Монтена, Александру Ковач, Ђорђа Балашевића, Гарави сокак, Владу Георгиева. Публика чита магазине о животима познатих, воли велику литературу преточену на сцену, жели да види и провокативне сцене, као и приче о посесивним љубавницима (Фантом из опере), неоствареним страстима (Цигани лете у небо), генерацијској побуни (Бриљантин).
Већину публике чине жене (76 одсто). Педесет два одсто има завршен факултет. Највећи број испитаника има између 26 и 35 година (29 одсто), следе гледаоци од 15 до 25 (28 одсто), па публика од 36 до 45 (19 одсто), онда старији гледаоци, и пензионери свега четири одсто.
„Желим да верујем да ће публика мјузикла у будућности пожелети да види и визуелни минимализам, озбиљност, као и ангажман”, каже на крају Маја Ристић.
(Политика)
