Немој поћи сад
(Музика и стихови: Ибрица Јусић)

Немој поћи сад,
и заборави
што смо прошли ми
кад смо били сами,
кад су наше усне
све те грубе ријечи,
сва та питања,
срећу грабила.
Не заборави
да је стварно то
била истина,
тужна истина.

Немој поћи сад,
немој поћи сад,
немој поћи сад.

Ја, ја наћи ћу за те
бисере кише,
макар и у крају
гдје кише нема.
Отворит ћу земљу
све до њеног дна
и посут ћу те златом,
златом којег нема.
Однијет ћу те тамо
гдје је све што тражиш,
и наћи ћу све
што постоји за те.
Немој поћи сад,
немој поћи сад,
немој поћи сад.

Немој поћи сад,
и пустит ћу луде,
луде ријечи,
које живе твојим дахом,
дишу твојом душом.
Причат ћу ти причу
о нађеној срећи
двају живих бића,
или о дјечаку
који још те тражи,
премда већ је умро,
јер те никад није срео.
Немој поћи сад,
немој поћи сад,
немој поћи сад.

Онај далек вулкан
никад није умро,
како ниси знала
да живи само за те?
А дубоко у њем’
гори пламен који
разара и пали
све што ниси ти.

Да л’ ћеш икад сазнат
зашто небо гори,
а црвенило ватре
зашто радја страх?
Немој поћи сад,
немој поћи сад,
немој поћи сад.

Немој поћи сад
суза немам више
ријечи немам више
сакрит ћу те ту
да ти гледам смијех
којег неће бити
да ти слушам глас
којег нећу чути

Бићу твоја сјена
сјена твоје сјене
сјена твога срца
сјена твога сна
Немој поћи сад
немој поћи сад
немој поћи сад

Oznake: Ibrica Jusić, Nemoj poći sad, pesma za laku noć, pop rok pesma, romansa