Прочитај ми чланакТирани богови сишли су с неба и отелотворили се у људе аутократе, фашисте, националисте, владаре, зликовце... У име вере, расе, државе, граница и новца.
Глумица Душанка Стојановић Глид (Фото: народно позориште у Београду)
Тирани богови сишли су с неба и отелотворили се у људе аутократе, фашисте, националисте, владаре, зликовце… У име вере, расе, државе, граница и новца.
„Електру” најпознатију позоришну драму Данила Киша почетком наредне сезоне режираће Ива Милошевић у Народном позоришту у Београду. Насловну јунакињу тумачиће Нада Шаргин, а Клитемнестру искусна Душанка Стојановић Глид. У глумачкој подели су и Слободан Бештић, Павле Јеринић и Марко Јанкетић.
Летњу паузу користите да прикупите енергију за нови сценски изазов: Клитемнестру, једну од јунакиња драме „Електра”. Да ли је ово време за „Електру”?
Да ли антички архетипови имају највише везе са садашњошћу? Апсолутно да! Као и сви моји савременици живим као на крају времена. А апокалипсе неће бити, нити ће Месија доћи. Сва обећања су давна и прокоцкана. Људи су показали да су слаби у сваком смислу. У време античке Грчке када је било мноштво богова – тирана који су тражили жртве, људи су били у аутентичном страху. С великим разлогом: крв им се мрзнула у жилама, али жеља за влашћу, ратном славом их је чинила слепима. Убијали су свакога ко је био политичка препрека, а боговима су предавали и своје невине најмлађе кћери. Да ли је то данас тешко замислити? Не!
Хришћанство које је понудило неколико опција и алтернативу „да опростиш, да не убијеш, да волиш другог као себе” – то је нажалост унело пометњу и раскол у човекову архи природу: да се свети, да мрзи, да убије. У име Христово Европом и целим светом су текле реке крви, што је данас у 21. веку људски род наставио да чини у име Мухамеда и осталих богова баш као у антици. Јер су тирани богови сишли с неба и отелотворили се у људе аутократе, фашисте, националисте, владаре, зликовце. У име вере, расе, државе, граница и новца…
Аутор сте и филмског сценарија „Три сестре из Призренске 9”. О чему је реч, како и где сте прикупљали грађу?Реч је о социјално-љубавној породичној драми. То је нешто што сам прикупљала као емотивно и свако друго сећање, сигурно једну деценију и изашла сам на конкурс Филмског центра. Сценарио није прошао, али мој продуцент Драган Ђурковић хоће ипак да га подржи. „Три сестре из Призренске 9” је управо прича о пропасти не грађанске него малограђанске класе у којој су три сестре – Олга, Маша и Ирина, имена су као код Чехова. Ове три жене радећи у стубовима државних служби – „Југоекспорта”, „Беобанке” и „Јата”, који су пропали, имају све проблеме, дилеме, ту емотивну динамику и егзистенцијалну борбу коју живот намеће. Борећи се да преживе довијају се код хомеопате, у поретку љубави, хороскопа и мноштву доктрина источних и западних, паганских и научних у којима се њихови различити карактери ломе и кале. И славе неисцрпни виталитет живота.
Политичка, државна, војна, криминална, породична сексуална убиства део су неутажене страсти којој човек робује одувек, а тај усуд најбоље тумаче антички писци. Политичка убиства, смакнућа, нерасветљене монструозности, црна хроника, свирепа убиства, распорене утробе, бачена новорођенчад. Да ли је то део растројства, лудила или обичне људске немоћи која подлегне тамној природи човека?
„Електра” Данила Киша коју спремам од октобра је заправо породична трагедија. Када кажем трагедија мислим на све узроке који доводе до крвавог краја, чија је последица била неизбежна. Дакле, убиство оца, мајке, брата, детета. Тако да је издаја у поређењу са овим смешна. Аутор драме каже и топло препоручује редитељу „да у ову игру без сумње треба унети пуну меру суровости”.
Данило Киш је написао „Електру” још 1968. године, у другој години Битефа, када је Београд био значајно позоришно средиште. Какво сценско читање можемо очекивати у овом времену?
Једва чекам да редитељка Ива Милошевић и подела коју је одабрала уђу у ту велику тему – за то треба имати пуну меру уметности. Кишове ликове видим у бојама крви и моћи са снажним еросом и искривљеном свешћу о себи. Додуше, и Народно позориште у Београду је у тим бојама црвене и златне, али то указује на радост и богатство када је кнез Михајло саградио то здање. Данас је наша земља сиромашна у сваком погледу.
Некада, али то је јако ретко, обузме ме снажно осећање учешћа у чину хуманизма који је дубока љубав према просветитељском. Оно што чини будућност су млади паметни људи. Има их, познајем их, надам се да неће завршити на олтару принетих жртава Дионизу због потпуног, апсолутног, грубог незнања и неосетљивости тренутних владара, да буду прогнани и схвате да у отаџбини нема живота, а у туђини нема среће. Некада сам мислила да су само памет, поштење, доброта нешто што је довољно, од чега се не одустаје.
Под притисцима и комбинацијама и разним манипулацијама у радним срединама људи почињу да се презиру – због простоте, због демонстрације моћи, због охолости, зависти, а надасве глупости. Свакодневно на телевизији гледају хорде људи у племенским односима, како оцењују неки аматери – звезде и сви се без престанка свађају и вређају. То је уместо тргова, пијаца, робова трговине, вашара, проституције, преваре, крађе, туче, песме, плеса. Све је заправо увек слично и свевремено, као трг у античкој комедији.
„Електра” обрађује античку драму о брату и сестри који убијају мајку светећи се тако за смрт оца. Клитемнестрине речи су посебно доминантне. Колико их је деликатно изговарати на сцени?
Моја циљна група јесте млада, средња, стара, паметна публика, а избор за рад је таленат, раскошан, разноврстан и модеран. Тако једино могу да живим и радим. Сваки компромис ми је дошао главе, као графит: „Оно што ми је на нос ушло, на нос ми је изашло”.
Мени је жао да је у позориштима утрнула атмосфера. Ни једно позориште готово да не доводи госте осим када редитељ по сваку цену инсистира, а управници – глумци имају неприкосновено право да са неким сарађују на основу личног афинитета, врло лошег укуса и што мањег таласања. Размишљајући о свему и свачему, на памет ми је пало да бих своје велике и лепе и марљиво урађене улоге могла лепо да распродам онима који имају све, само желе да глуме, под условом да ме редитељи пусте да одем.
И формирала сам фини ценовник у мојој глави. Ипак, чини ми се нико осим публике и оних који воле да раде са мном и уживају у мом друштву не би приметио да ме нема, а ја бих се башкарила. Забавна замисао. Мада Клитемнестру, ту монструмку, то чудовиште, ту мајку – немајку, како је дело карактерише, чујем већ како каже и подилази ме језа: „Јер упркос варљивом привиду, кајања и сумње руше моју душу. Пред великом чињеницом смрти сва су људска дела варљива и ташта. У реци времена све изгледа ситно. Све осим живота. Зато ми опрости”.
