Прочитај ми чланак
Један од главних начина владавине над људима је њихово заглупљивање. Препариран ум ће, у најмању руку, да гласа како му се каже…
Да би руља прихватила очевидни јарам и своје тихо пропадање, „финансијски најмоћнији људи” утичу на свест руље.
Стога су појавом заглушујуће бучних реклама на телевизији и касније портпарола за све и свашта потиснуте и разбијене просвета и култура, искидане су информације и сценска дела, људи су постали свеснији своје немоћи, безвољнији, агресивнији, бесциљнији, а садржаји који су претходно били целине разбијени су на сегменте, што делује узнемиравајуће и депресивно.
Пре неизбежних реклама, које продиру у подсвест људи, постојао је један свет, а после њих ствара се други, у којем људи несвесно постају добровољни робови „Великог брата”. После „препарирања ума” подразумева се да „владари света“ отворено и уз ирационалну подршку угрожених не поштују ни своје одлуке, споразуме и судове. С друге стране, они траже од народа или га приморавају да поштује институције које су народу „потурене“.
Чиста је математика када се саберу трошкови за више од 50 „светских дана”, за које новац издваја тзв. међународна заједница, са трошковима и губицима због нерада у 52 нерадна дана (недеље), за државне и верске празнике и обележавања све неизбежнијих историјских драма, помена на хероје, политичаре и остале великане прошлости.[1]
Уз одласке на разне свечаности и погребе грађани смањују своје радно време, а губици се јављају и због неподесног радног времена државних институција, великих система, банака, болница, рада у сменама… Пропуштене шансе за опоравак и опстанак људског рода уносе додатно узнемирење кад се зна да је планета Земља због ратних сукоба и вештачки изазваних болести по нараштају све старија [2] и да је због „гушења истине” све мање људи способних за рад.[3]
Када је реч о друштвеним животним парадоксима, уз њих се свакако сврстава животни простор, који је као фактор рата на ивици бесмисла. Упркос томе, похлепни моћници и даље подмећу „руљи” простор и припадајуће ресурсе као разлог за ратове против увек нових, набеђених непријатеља. При томе, за сатанизацију непокор(е)них и непослушних користе одавно интернационализоване медије.[4]
Ратови које су у име хуманости и просветљења водили интернационалисти не би ли освестили и култивисали остатак света, постали су суштина свакодневице и толико уобичајени да масовни злочини нису више никаква вест. Декаденција након ратова, убијањем морално и вољно највреднијих људи (родољуба) и стварне интелигенције, ушла је у романе и поезију и остала у њима.
Стога сви образовани грађани планете Земље знају да су после бесмислених ратова за границе на перонима, булеварима и бродским доковима своје униформисане младиће узалуд чекале Ане, Зоје, Весне, Ана-Марије, Олге, Жанет… А када се нису вратили, како су потом писали песници, „своја нежна, нељубљена рамена давале су дечацима”. И тако све укруг.
Нису се вратили, јер су дали животе који се не смеју дати. Неки од њих (по)чинили су злочине, након што су се вероватно заклели: „Ја ћу живот дати, отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем.” При томе нису схватили да су рат за отаџбину водили недовољно умни фолиранти. Реч је о људима из власти који мазећи минијатурне псе и мачке на крилу, седећи у фотељама са дуборезом, шаљу распамећену „руљу” у рат и смрт уместо својих синова, родбине и блиских поданика.
Зато после ратова остају трагови који су забележени у дневнику Ане Франк, или девојчице чији је дневник исписан на улазу гробља у Санкт Петербургу: „Остала сам сама”.
Да ли су деца остала сама без игде икога да би се неко попео на грађевине–симболе и на њима славодобитно и наводно слободољубиво заменио једно знамење другим, једну симболичну заставу другом, не знајући да ратови и грбови постоје због похлепе најимућнијих?
Уосталом, све пободене заставе су попут уличних свечаних парада симболи похлепе и гордости, без обзира да ли су на Месецу, Северном полу, Монт Евересту, на Бастиљи, згради Рајхстага, на „Црвеном тргу”, у Улици маршала Тита или на тргу „Тјенанмен”. Децу „руље”, која гину, јер немају смелости да мисле и моћ да се одупру отвореном злу, никад нико није (о)чувао. Поједини владар имао је једва толико времена да изда марку са својим ликом, а већ би неки нови владар, у неком новом рату, заузео његово место на престолу и на поштанским маркама… [5]
У ратовима пада у заборав истина да човек свој живот треба да заслужи делом. Зато није чудно што се Срби сваки дан сусрећу са Исусом Христосом, Светим Савом (Растком Немањићем), Светим царем Лазаром Хребељановићем, Петром Првим Петровићем Његошем, Вуком Караџићем, Николом Теслом, војводом Живојином Мишићем, Милутином Миланковићем…
Сви они су живљи у свакодневици од многих који се међусобно сусрећу и сударају на српским улицама. Имали су рашта родити се. Они су наставили да живе у предањима и мислима свих наредних генерација, а бољи живот од тога не постоји.
Тако међу Русима живи сећање на Михаила Димитријевича Скобељева, [6] иако то никако не одговара „великом брату”. Руси би требало да га забораве, а исти или веома сличан услов се поставља Србима. Наиме, Срби, да би постали део Европске уније, треба да забораве светог Саву и светосавље.
Занимљиво је чињеница да што је већа цивилизацијска криза, то је мање рада, посебно уређеног рада према теорији ефикасности и организације. На тај начин намерно се ствара природна неравнотежа, па изгледа логично што обични људи сумњају у „владаре из сенке”, сматрајући да своју менталну декаденцију, насталу у сваковрсном разврату, преносе на остале људе. То је један од разлога што свет не ствара извеснију будућност, а и што се чини да нестанак и уништавање људи „некоме” одговара.
Уосталом, савремени ствараоци историје (интернационалисти) непрестано се понашају антиисторијски, тврдећи да су поједини народи остали везани за своју традицију, прошлост и превазиђени морал, и да стога, заглибљени у неважну прошлост, губе шансе да се изборе за берићетнију будућност. При томе заборављају да земље одакле долазе њихови саветодавци и налогодавци веома добро познају своју историју, изучавају је и руководе се принципима и искуствима проистеклим из ње. Уосталом, они су крајње нетолерантни, а најчешће (лицемерно) говоре о потреби наметања толеранције.
Ради остварења материјалних интереса следбеници „вавилонаца” склони су неограниченим лажима. Размишљајући о „лавинама лажи” које доминирају светом, Едуард Лимонов је у књизи Нестанак варвара забележио: „Запад треба да ћути још пола века и да не отвара уста када се, рецимо, говори о правима човека. Јер је основно право човека – право на живот. Пошто носи на свести толико изгубљених живота, треба да умукне и да се црвени у ћошку.” [7]
Све наведено потврђује да планетом Земљом доминира виртуелна стварност у менталном лавиринту. Зато прогнаним Србима суде за непостојећи и инсценирани геноцид, Шиптари (Арбанаси, Арнаути) [8] подижу споменик Билу Клинтону, а Хрвати Хансу Дитриху Геншеру. То је свет у којем постоји космички закон по коме се све плаћа, а они који плаћају не знају шта су купили и не знају кога да питају колико и где се плаћа, па узимају све што стигну, као да је све бесплатно. [9]
Будући да је заглупљена и неинформисана „руља“ настала од истог душевног материјала, изрођени владари су својим незнањем, безосећајношћу и безверјем утрли пут све црњем безнађу. Исходи заглупљивања и излуђивања су свуда.
Научници на јавним скуповима доказују да су политичари добили титуле доктора наука, а да нису упознали ментора, владике се јавно кају што су крстиле политичаре који се дрогирају, недовољно образовани писци објављују бесмислене текстове и добијају награде, певачи певају безгласно отварајући уста на снимљене музичке позадине, сликари сликају бојењем фотографија… На пример, Гвидо Кноп је у књизи Историја (Тајне 20. века) као супротности навео: „Хитлер и Мајка Тереза, Стаљин и Битлси, Аушвиц и слетање на Месец“. [10] Тешко је прозвати школу у којој је он могао да научи шта значи реч „супротност“, или је његов начин размишљања верна слика размишљања људи с почетка 21. века.
***********************
[1] Обележавање значајних догађаја је логично, али да нису поборници и следбеници „Илумината” рушили споменике и уништавали градове попут Београда, Багдада, Лондона или Дрездена, не би било места за настањивање људи, нити за плодоносне њиве и шуме које су плућа планете. Човек би потпуно оковао планету бетоном и асфалтом. „Велики брат” планирано убија људе и стално их спречава да не пренаселе планету, брине да се човек не понаша природно и да случајно не живи у својој породици, тако да највише учествује у уништавању природе и непрестано ускраћује преосталим људима услове за живот. Суштински његов сатанизам је двоструко успешан: убијање људи изгледа природно, а људи који преживе свима делују као непотребни, јер су у сваком погледу неспособни за живот.
[2] Повећава се број пензионера у односу на број радника.
[3] Уз тај парадокс иде и истина да се најквалитетнији кадрови упућују у ратове и постављају пред све остале изазове, ризике и опасности, а особе које су физички, енергетски, душевно и ментално ометене у развоју законски се у име хуманости правно штите. Осим склапања истополних бракова, систем „великог брата” легализовао је чедоморства, тако што девојчице могу без родитеља да оду до медицинске установе и уклоне „последице нежељене трудноће”, што значи да заједно с влашћу имају право да убију нерођено дете. Исти тај систем, који предводе паписти и поборници староегипатске магије у разним ложама, изазива ратове и изводи експерименте in vivo у којем страдају људи, животиње и биљке. При томе они се наводно боре против фашизма, иако не постоји реч која би именовала њихова зверства у последња два века.
[4] Медији се увек у зачећу ратних хаоса отму контроли изазивача рата и отуђено доприносе даљем излуђивању „руље“. Видети: Gvido Knop, Istorija (Tajne 20. veka), стр. 42.
[5] Гроздана Олујић, Гласови у ветру, стр. 69.
[6] Чак и народно памћење о таквим херојима као што је био Скобељев, Хазари доживљавају као претњу. Они схватају да се „мисија човека сличног Скобељеву не завршава његовом смрћу“. Потомство га чува као свету драгоценост, сећање на њега и његове подвиге црпи нове силе у годинама искушења. Хазари чине све да би се пољуљао народни дух преко безверја и самозаборава. Видети: Татјана Грачова, Света Русија против Хазарије, превод књиге Святая Русь против Хазарии, електронска верзија са сајта www.russvt.ru, стр. 43.
[7] Николај Ј. Данилевски, Русија и Европа, стр. 39.
[8] Реч је о некој врсти синонима. Многи Арбанаси су Срби, који су, да би се заштитили од турских и арбанашких насиља, примили ислам и арбанашки језик, те су тако постали арнауташи. Његош је у Горском вијенцу рекао: „Што је Босна и по Арбаније, ваша браћа од оца и мајке“. Међутим, као и код поримокатоличених Срба који су преузимањем туђе вере постали већи Хрвати од правих Хрвата, тако су поарбанашени Срби постали већи Арнаути. Једни и други су, највероватније због психолошког комплекса, будући да из слабости и страха нису одолели претњама, погромима и религијском притиску и због васпитања проистеклог из наведеног комплекса, постали истински србомрсци. На пример, на политичкој сцени Црне Горе појавио се Ферхат Диноша (министар без портфеља), који је пореклом из старе српске, зећанске породице Љиљановић (стари Криводољани), који су род Мрњавчевића у Кучама. Љиљановићи су исповедали православну веру и славили Никољдан. Диноша је запажен по бахатости и охолости у прозивању Срба као њихов огорчени политички противник. Видети: Војислав И. Пеличић, Записи пилота, стр. 119–121.
[9] Занимљиво је да људи космички закон „плаћања“, иако је очевидан, ретко кад разумеју. На пример, плаћа се свако кашњење, сваки застанак, сваки нерад, пропуштена могућност за самоусавршавање, злодело, лоша мисао, ленствовање, опуштеност у ситуацијама које захтевају реакцију, све врсте пропуста у физичкој, енергетској, душевној и духовној димензији. „Плаћање“ није непосредно везано за личност која чини пропусте, али је цена усмерена према тој личности и увек највећа могућа – прецизна, безотказна, немилосрдна, права. Може то бити губитак најдраже особе, а када се то догоди, човек се каткад замисли и на путу је да схвати Закон. „Закон плаћања“ разликује се од „Закона сетве и жетве“, будући да код потоњег кривац препознатљиво плаћа за почињено (не)дело. Та два космичка закона су за човека важнија од свих закона физике, јер су везана за душевну сферу, а човек је душа.
[10] Gvido Knop, Istorija (Tajne 20. veka), стр. 5.
(Одломак из књиге Светозара Радишића „Kосмички додир“)
